Редовним Јунским књижевним дружењем у Црквеном дому Цркве Свете Тројице у Перту, Књижевни клуб „Саборник“ обиљежио је улазак у тринаесту годину постојања и тим поводом приредио занимљиво књижевно вече. Вече је посвећено српском књижевном стваралаштву у расејању и значају српских писаца у дијаспори. Програм је осмислио и водио предсједник „Саборника“, пертски књижевник Миле Божић. Најављујући припремљени програм Божић се кратко осврнуо на значај књижевника у дијаспори и на заједничко дјеловање у презентовању српског писма и лијепе писане ријечи. Посебно је нагласио сарадњу Саборника са књижевним часописом „Пакрачки Декрет“, часописом „Култура“ и „Српским Гласом“ из Аустралије.
Затим је услиједио „Реферат“ о српском књижевном стваралаштву у расејању који је презентовао Миљан Ковачевић.
Миљан је бесједу започео прозаичном тврдњом да већина писаца из дијаспоре узоре и инспирацију проналази у лирској и епској народној поезији. Вјековима је народни пјевач био непресушни извор који „наводњава“ интелект и душу печалбара, а сада и прогнаника са вјековних српских огњишта. Народна поезија љепотом повезује најзначајније ауторе српске дијаспоре.
Више од 70 година у Србији је народна поезија стављана у запећак, проглашавана примитивном, архаичном, док у расејању није губила значај у очувању српског идентитета и културе. Дијаспора се чврсто држала својих корјена и са поносом настављала традицију предака. Као највиши степен вредновања наше народне поезије, Ковачевић истиче поштовање које су јој исказивали европски књижевни кругови деветнестог вијека. Пјесничка елита окупљена око Гетеа сматрала је нашу народну поетику природним насљедником величанствене античке епске поезије. Пјесници Европе учили су српски језик да би разумјели чиме српска народна поезија обогаћује тадашљу европску културу. Ријетки српски издавачи, користећи штампарије на западу, приређивали су антологије и хрестоматије српске народне поезије и на тај начин приближавали је љубитељима поезије.
У вријеме када су Срби под утицајем аустроугарске политичке машинерије остали без свог изворног писма, а Вуковом ћирилицом онемогућени да читају аутентичне књижевне садржаје, почиње хајка на српску писменост и традицију. Једино се црква, уз незнатан бој родољуба, супротставила „просветарима “ из Аустроугарске.
Због материјалне моћи покондирених скоројевића, новопечене (полуписмене) аристократије и „културних подстицаја“ из Европе, родољубље и црква изгубили су неравноправну битку. Стотине вјеродостојних књига и рукописа остало је за нове нараштаје нечитљиво. Томе су, свакако, кроз ратове у 20. вијеку, допринијела и темељна уништења српских библиотека, музеја, црквених и сакралних објеката. На сву срећу, нешто од тог духовног богаства спасила је црква, а дио је сачуван у Венецији, Порти, Русији и на Светој Гори.
Неписмени народ, поробљен, потлачен, на маргинама ондашње цивилизације, „записивао је у души“ љепоту стиха народног пјесника. Живе књиге српског народа – народни гуслари, својом мисијом (до Другог свјетског рата), сачували су од заборава све голготе народа коме су вјерно служили и срцем припадали. Њихов таленат рафинирано су растакале бјелосвјетске филмске, телевизијске и медијске паралажи. Млади нараштаји од 70-тих година прошлог вијека па до данашњих дана, претварани су у бездушне потрошаче западних новотарија и систематски „оперисани“ од изворног српског менталитета. Још од Нушића, Јакшића, Сремца, све српско сматрано је превазиђеним примитивизмом који треба што прије заборавити. Једино је дијаспора одњеговала генерације аутора који се не обазиру на књижевне квази теорије о некој новој модерни у српској поезији. Теорија савремене српске поезије подсмјехује се свему што је повезано са народном поезијом. Најбољи доказ, наводи Ковачевић, су добитници књижевних награда које додјељују удружења књижевника Србије и Републике Српске. Скоро, без изузетака, награђени аутори немају ништа заједничко са миленијумским искуством српске народне поезије. За оне који његују традицију прелијепе српске народне лирике нема простора у званичним медијима, а о наградама да не говоримо.
Са српском белетристиком сличну судбину проживјела је и српска народна музика. Све што је публиковано послије седамдесетих нема ништа заједничко са традиционалном народном музиком. И у овом случају значајан дио дијаспоре одиграо је улогу чувара народне баштине. У српским центрима (клубовима) и данас се може чути аутентичан мелос са простора гдје живе и гдје су некад живјели Срби. На које гране су „спали“ медији, аутори и извођачи „народних“ пјесама, најбоље илуструје кампања РТС у „Избору за 60 најбољих народних пјесама“. Прије десет година, 95 % предложених пјесама не би могле бити емитоване на националној ТВ. Ових дана 600 нумера, уз благослов уредништва, нашло је мјеста у програму РТС.
На крају излагања, Миљан Ковачевић је истакао, да, што се тиче поезије у дијаспори, није песимиста. Искуство говори да је дијаспора (добрим дијелом) од матице отпорнија на културне атаке. Истиче да је задњих 20 година прочитао значајна белетристичка остварења написана на српском језику. Од Токија до Торонта, од Москве до Барселоне, од Исланда то Каракаса, постоје српска књижевна удружења и клубови који прерастају у чуваре српске традиционалне баштине. Матица и званична критика их игноришу, али можда је то, на неки начин, и „добро“. Пјесник је своје излагање завршио ријечима – да књига и талентованих Срба у дијаспори никад није био већи број. Љубав према своме роду гарант је да ће се српска ријеч читати вијековима.
Након музичког интермеца чланови „Саборника“: Томо Михаиловић, Душан Гајић, Милка Покрајац, Милена Хубана, Рајо Зечевић, Радмила Мијатовић, Оливија Мијатовић, Миле Божић, Брана Милошев и Нада Мићић, представили су се публици са пригодним текстовима за ову прилику. Посебне симпатије побрали су најстарији и најмлађи члан Клуба, бака Радмила и унука, Оливија Мијатовић.
Секретар клуба, учитељица српског језика у школи Цркве Свете Тројице у Перту, Каролина Живковић, приредила је изложбу радова својих ученика. Иначе, радови су награђени на међународном Конкурсу Министарства просвете и технолошког развоја Републике Србије. Тема Конкурса: Два вијека Српског ријечника, Вука Стефановића Караџића.
За музички дио програма побринули су се Милена Хубана и Миљан Ковачевић.
Добро припремљено књижевно вече завршено је позивом на традиционално Септембарско књижевно вече 1. септембра. Посебна захвалност исказана је протојереју – ставрофору Милораду Соактару и Одбору Црквено-школске општине Цркве „Света Тројица“ за уступање простора за организацију ове вечери.
М.К.
