Čovek koji je i po umetničkim, a pre svega, ljudskim kvalitetima, sebi zacementirao mesto u istoriji srpske zajednice u Australiji, svakako je moj današnji sagovornik. Poznajemo se skoro tri decenije, ali svaki put kad o njemu treba nešto napisati, uvek se nađe nešto novo, nešto neistraženo i zanimljivo.

Goran Zarić ili jednostavno Zare, kako ga u muzičkim krugovima i među prijateljima zovu, svestrana je ličnost. Elokventan, obrazovan, načitan, osoba koja je uvek imala empatiju prema kolegama i prijateljima. Mada na prvi pogled miran i staložen, onaj ko mu dublje zađe u dušu otkriće da se u njemu krije buntovnik s razlogom, čovek koji se ne miri sa postojećim stanjem ako ono nije za dobrobit ljudi. Zato će često imati petlju da otvoreno i bez pardona iznese svoj stav koji, po pravilu, potkrepi činjenicama i obrazloži do najsitnijih detalja.

Za početak, dužnost mi je da ga predstavim našim čitaocima, da uvod bude neka njegova mini-biografija:

Goran Zarić je rođen i odrastao u Beogradu, na samoj međi Novog Beograda i Zemuna. Osnovno muzičko obrazovanje je stekao u muzičkoj školi ”Stanislav Binički” u Zemunu. Hteo je da nastavi dalje sa muzičkim obrazovanjem ali je to bilo nemoguće u to vreme jer nigde u gradu nije postojao odsek za harmoniku. Nastavio je samostalno da se usavršava, pridružio se narodnom orkestru KUD-a ”Branko Cvetković”, počeo tamo u slobodno vreme da vežba i klavir, što će mu biti od velike koristi kasnije. Tu je, kako kaže, prošao najvredniju školu muziciranja i orkestarskog sviranja, mnogo naučio pod palicom vrhunskih majstora starog kova, violiniste Miće Gračanina i harmonikaša Pepija Nektarijevića.

Probao je, više onako eksperimentalno, još nekoliko instrumenata ali ih nikad nije u potpunosti savladao, realno nije ni bilo potrebe kad sviraš klavijature. Paralelno je kao srednjoškolac imao i svoj rok bend ”Porculanska kruna”, tu je bio i kompozitor i tekstopisac. Nisu se nikad produkcijski ostvarili ali su odneli nekoliko pobeda na lokalnim takmičenjima demo bendova u Beogradu, kao nagradu imali čast da budu predgrupa Zabranjenom Pušenju u SKC-u, kasnije i grupi Haustor. Bili su to lepi dani.

Paralelno s tim počeo je da se bavi malo i elektronskom muzikom, programiranjem sekvencera i ritam mašina, bilo je tu malo i nekog studijskog rada. Na početku profesionalne priče svirao je harmoniku i klavijature, pevao prateće vokale a ovih poslednjih 20 godina potpuno je prešao na klavijature i počeo aktivno da peva. To je postao trend, jednostavno rečeno odgovorio je zahtevu tržišta, tako je i dan-danas.

Zare se pomalo bavi i komponovanjem ali nema, kaže, dovoljno vremena, jer je to ozbiljan posao. Ipak jedna kompletno njegova kompozicija stigla je do prvog Grandovog festivala 2006. godine, otpevao ju je njegov prijatelj Željko Šašić a zove se ”Od ljubavi se ne živi”. Možda je trebao malo više da se posveti kompozitorskom poslu nakon toga ali teško je to odavde, preko sedam mora i gora.

Dugo si u Australiji pa si verujem veoma kompetentan da pričaš o, ne samo ovdašnjoj, već i muzici uopšte?

– Imalo bi tu mnogo toga da se kaže, muzika sama po sebi nema granica. Stvar je u tome ko kako gleda na stvari i svi su tu na neki svoj način u pravu. Sav taj individualni trud i rad zaslužuje veliko poštovanje jer to ne može samo na talenat, bez sati i sati besomučnog vežbanja uz mnogo odricanja nema ni uspeha. Eto, neko voli da zasvira ili zapeva za svoju dušu i društvo onako od srca, neko voli da ređa diplome, neko da osvaja takmičenja i bude uvek najbolji, neko da bude uvek uz samu muzičku elitu, neko da bude najbolji solista na svom instrumentu, a neko samo da pobegne od svakodnevnih problema i isključi mozak na par sati, usput popravi malo i lični budžet. Svako se fokusira na ono što on misli da je najbolje, a na kraju balade publika je ta koja bira. Što bi rekli naši stari rokeri, sve je to rokenrol, narodnjaci imaju malo konkretniju izreku, koliko para toliko muzike. Ja pak imam neku svoju omiljenu: svako upropasti svoj život onako kako misli da je najbolje… Nikada nisam posmatrao muziku kroz tu neku takmičarsku prizmu koju nam stalno nameću, tipa ko je brži, ko zna više kola ili pesama, ko je bolji od koga a ko je najbolji. To ne znači da sam u pravu, to je samo moj pogled na svari, a uvek se vodim željama publike. Ne volim taj termin ”najbolji” jer je to obična iluzija, uvek od bržeg ima brži, od boljeg bolji, od pametnijeg pametniji kao i od luđeg luđi. Svakako da je potreban određeni nivo kvaliteta, bez toga se ne može, ali isto tako mišljenja sam da muzika ne postoji da bi se pojedini muzičari i pevači nadsviravali i natpevavali vođeni nekim takmičarskim duhom već da bi svi mi uživali u muzici i u toj individualnoj lepoti koju svaki izvođač iznedri iz srca.

I u muzičkoj branši si “veteran”, mada se to na osnovu tvojih godina i izgleda ne bi moglo reći – kakvo si stanje na muzičkoj sceni zatekao po dolasku na peti kontinent?

– Bile su to jako neizvesna vremena, septembar 1991, ništa nije slutilo na dobro. Došao sam zajedno sa Zoranom Protulipcem, mojim velikim prijateljem iz tinejdžerskih dana, doveo nas je pok. Vlada Arsenijević, vlasnik sidnejskog restorana ”Zlatibor” na šest meseci, međutim, stvari u otadžbini su se zakomplikovale i Australija je odlučila da nas sve zadrži na neodređeno vreme, tako je sve to krenulo. Tada su ovde postojale dve grupe muzičara, lokalni i oni koji gostuju. Nisam tada znao puno o lokalnim kolegama, znao sam da postoje neki lokalni sastavi ali ih nisam čuo. Uglavnom upoznavali bi se u restoranu kad su dolazili da nas slušaju i bili su svi jako srdačni. Inače ljudi su tada prvo posećivali restorane u kojima sviraju gosti iz otadžbine, uvek su nove face interesantnije, tako je bilo i tih prvih meseci u ”Zlatiboru” gde nam se ubrzo pridružio i maestro Mirko Kodić.

Kako su počeli tvoji muzički angažmani ovde?

– Već tokom nastupa u sidnejskom ”Zlatiboru” dolazi do raspada Jugoslavije i ratnih sukoba što se odražava negativno na sve segmente života pa tako i na muzička dešavanja. 1992. godine prihvatamo poziv sa Gold kousta da sviramo u restoranu ”Plavi Dunav” i ostajemo tamo sve do kraja godine. Krajem godine vraćamo se u Sidnej, opet u isti restoran ali pod novim imenom i menadžmentom. Narednih nekoliko godina, kojih se niko ne priseća rado, svirao sam na raznim mestima, ali poseta po našim restoranima je naglo opala zbog situacije u otadžbini. Nikome više nije bilo do veselja što je i razumljivo. Uglavnom, tada i počinjem da sviram sve više po privatnim veseljima i evo, Bogu hvala, još uvek trajem.

Sa kojim si sve muzičarima sarađivao, odnosno da li si osnivao neki svoj orkestar ili muzički bend pošto te u poslednje vreme često gledamo u ulozi “one man band” zabavljača što uključuje i ulogu pevača?

– Svirao sam u početku dugo sa Protulipcem i pevačem Stevicom Narančićem koji je stigao iz otadžbine mesec dana nakon nas. Posle su nam se putevi razdvojili pa sam svirao sve više sa lokalnim kolegama i polako se stapao sa njima dok nisam postao deo te lokalne priče. Dugačka je lista ali nekoliko najbitnijih imena su Mića Milosavljević, Marinko Miletić, Semi Rakić, Dule Milivojević, Sneža Radojković, Branka Mitrović, Gana, Maja Mijatović, Slavko Pandurević, Đuro Đuričić, Goran Koneski, Toma Vukić, Dragan Kotevski. Poslednjih godina najviše sarađujem sa maestrom Draganom Vujadinovićem, Stojanom Lovrićem, Draganom Uzelac, Zore Micevskom, Kristinom, Anastasijom, Marijom, Marijanom što se tiče pevačica, a tu je i novo lice na estradi Dragana Lazić. Sarađujem i dalje uspešno sa Semijem, Medeksom, sa Todorovićima, Sinišom Džavićem, Vladom Munjom, Milanom Gligorićem, tu su i Toni trubač, Goran i Bobi saksofonisti, jedno vreme i Bale i Zoki. Izvinjavam se ako sam koga izostavio. Odsvirao sam i dosta koncerata, neke i samostalno ali većinu sa Draganom Vujadinovićem. I tu je poduža lista, Aca Ilić i Biljana Jevtić, Miroslav Ilić, Rade Jorović, Goca Lazarević, Marinko Rokvić, Ivan Kukolj Kuki, Neda Ukraden, Ljubiša Pavković i Merima Njegomir, Zoka Janković, Cobe. Pratio sam nekoliko puta i Ljubišu Vasiljevića, Jeleta, sa Draganom Kotevskim i pok. Ninu Rešića kad je gostovao u Sidneju a nedavno sam samostalno pratio i Darka Filipovića na turneji kroz Australiju baš pred sam početak ovog ludila, a uz njega i Dušicu Grabović s kojom sam sarađivao i pre. Ima tu još zanimljivih imena kao što je Jandrino jato, Baja mali knindža, Boro Drljača a poduža je lista poznatih pevača koje sam pratio još pre dolaska u Australiju, pok. Milan Babić, Šeki Turković, pok. Usnija Redžepova, Nikola Urošević Gedža, itd.

Poznat si po tome da pevaš i sviraš razne žanrove muzike. Postoji li neki koji ti najviše leži na srcu?

– Nemoguće se odlučiti za bilo koji žanr posebno, svaki poseduje neku svoju lepotu u datom trenutku. To je više stvar momenta, društva, atmosfere. Ne umem da foliram na bini, da otaljavam posao. Trudim se da svaku pesmu u svakom trenutku iznesem najbolje što mogu nevezano za žanr, a njega uvek prilagodim trenutku ili zahtevu publike.

Šta obično nudiš na tvom muzičkom jelovniku?

– Mislim da nema stila u domaćoj muzici koji nisam svirao. Od već zaboravljenih starogradskih i romansi, tradicionalnih, kafanskih, svadbarskih, a ima tu i grčkih, italijanskih, ruskih, engleskih pa preko zabavne muzike i roka do ovih najnovijih hitova. To tako mora, tu se ja ne pitam mnogo već pratim situaciju i trudim se da ispunim ono što se od mene zahteva. Gledam da uvek prilagodim repertoar trenutku jer drugačije se radi svadba, krštenje, rođendan, festival, piknik, zabava ili opuštena kućna žurka.

Kolege u Australiji te uglavnom gotive, baš kao i oni iz Srbije? Kakva je tvoja saradnja sa njima?

– Uglavnom dobra, skoro odlična, zaista. Normalno je u svakom poslu da ne razmišljamo svi isto, da nemamo svi iste ambicije i poglede na stvari, tako je i u muzici. Ali ljudi srodnih razmišljanja se sami vrlo lako prepoznaju i tako se uspostavlja i saradnja. Ne volim konflikte, ne treba mi to u životu tako da to sve rešavam u hodu bez puno priče. Najbolje tako. Sve što imam da kažem volim da kažem sa bine, iza klavijature pa neka svako donese svoj sud.

Tvoje mišljenje o muzičkoj sceni u Srbiji odnosno u Australiji?

– Šaroliko i tamo i ovde. Za svakog po nešto. Izuzetno se podigao kvalitet audio i video produkcije ali je po mom mišljenju isto toliko opao kvalitet samih pesama. Ušlo se u neku hiper produkciju, hiljade nekih hladnih pesama izlazi ko kineske gaće sa fabričke trake, brzopotezne i kratkog daha, bez emocije kao jaje jajetu liče. Čak većina tih pesama uopšte nije prikladna za živo izvođenje. Zato se masovno prepevavaju stari kafanski hitovi, eto ponovo izvodim pesme koje su bile muzička azbuka kad sam počinjao da sviram, moram priznati da mi baš prija.

Šta bi trebalo uraditi da se muzika, ovde mislim na interpretiranje i sviranje, podigne na veći nivo? Da li je to uopšte moguće? Ima li mesta za sve vas na muzičkoj sceni u Australiji ili bi trebalo napraviti nekakvu selekciju?

– Selekciju uvek treba da pravi publika. Mesta ima, stvar je u tome ko se kako prilagođava zahtevima publike. Tu mislim i na interpretaciju, i na repertoar ali i na ljudske osobine. Ima tu još toga ali ove tri stvari su po meni presudne. A što se tiče Srbije mislim da je kardinalna greška što Srbija nema svoju zvaničnu, državnu školu narodne muzike. Ne mogu to da shvatim nikako, jednostavno ne razumem. Niko od naših vrhunskih umetnika nije zvanično školovan za narodnu muziku, mislim da je to veliki presedan koji se mora ispraviti. Narodna muzika se prenosi sa majstora na učenika, to svakako funkcioniše ali to nije način jer svako tu može da doda nešto svoje ili da oduzme neki detalj, da promeni ukras, izraz, način i da prenese novom učeniku nešto neautentično. Mislim da nam pod hitno treba nacionalna škola narodne muzike jer jedino tako možemo očuvati taj deo naše narodne baštine.

Kakva je budućnost muzike sa Balkana koja se izvodi na petom kontinentu?

– Teško je reći, pogotovo u trenutnoj situaciji koja se menja bukvalno iz dana u dan. Stvarno nisam pametan…

O tebi se privatno malo zna. Možeš li nas “počastiti” nekom pikanterijom o tvom privatnom životu?

– Privatno nemam nekih nepoznatih ili skrivenih priča, uglavnom je sve to vezano za muziku, za scenu, nastupe i tu bih mogao o anegdotama tri dana da ti pričam. A bio sam nekada kao momak jako perspektivan golman ali je ipak muzika dobila prednost. Nisam bio spreman a ni voljan da kao 16-ogodišnji dečak napravim neke krupne životne zaokrete i napuštam Beograd. Interesantno je možda da mi je kolega na golu tada u Radničkom sa N. Beograda bio bivši gradonačelnik i drugar iz detinjstva Dragan Đilas a trenirao nas je tada kao trener – početnik Ljubiša Tumbaković. Ali kratko sam se tamo zadržao, promenio još par klubova i to je bilo to. No ipak sam ”krunisao karijeru” na najlepši način sa mojim dragim prijateljima u veteranima FK ”Beograd” iz sidnejske Kabramate, uzeo s njima nekoliko trofeja, eto tek da ne bude da sam džaba krečio…

Kaži koju reč o ovom zlu zvanom korona virus, budući da si i te kako bio agilan na tom polju na društvenim mrežama?

– Ja sam veliki analitičar, uvek stavim sve na gomilu pa polako razdvajam žito od kukolja. Ne mogu više da se ponavljam, detaljno sam sagledao celu situaciju i bez po muke zaključio da se radi o najvećoj prevari od kad je sveta i veka. Ko želi da vidi moje detaljnije obrazloženje i ima vremena za čitanje, slobodno neka poseti moj FB profil, sve je dostupno. Tvrdim da virusa nema i da su brojke prepumpane, nešto drugo truje naše ćelije i narušava imunitet. Ne bih više detaljisao, uglavnom postoji mnogo cenzurisanih naučnih radova i laboratorijskih dokaza da je kovid-19 prevara.

Znamo te i kao žestokog partizanovca i da vodiš diskusije na relaciji Partizan – Zvezda. Mora se priznati da barataš nizom činjenica koje imaju pokriće pa smatram da je tvoje mišljenje po tom pitanju i te kako kompetentno.

– Tačno, pratim Partizan od svoje treće godine kad me tata prvi put odveo na stadion da gledamo Partizan – Maribor, a kad jednom zavoliš crno-belu boju to te prati do kraja života. Bio sam prilično redovan na tribinama sve do dolaska u Australiju 1991. i to ne samo na Partizanovom stadionu. Gledao sam sa svojim drugarima iz suprotnog tabora baš sve što je bilo vredno pažnje u našem glavnom gradu. Uvek je bilo malo onog zdravog navijačkog peckanja ali smo bili svi kao jedan kad se igralo u Evropi. Bila su to neka mnogo zdravija vremena, valjda zato što nismo rasli uz elektroniku i igrice kao današnja deca pa su nam fudbal i košarka bili glavna zabava. Nekad se navijalo za svoj klub srcem a danas je sve to preraslo u nešto što se meni ne sviđa, pogotovo što se tiče navijanja i navijačkih grupa gde je neko uspeo da ubaci to prokleto seme zla. Puno je vređanja, pogrdnih komentara, medijskih spinova i politike tako da izbegavam upuštanje u neke diskusije koje idu tim smerom. Istorijske činjenice niko ne može da promeni, ali neki ljudi ih jednostavno ne prihvataju nošeni bljuvotinama koje pojedini obojeni mediji plasiraju zarad nečijeg interesa i onda cela stvar poprima neki drugi nezdravi karakter. Pred praznim tribinama u Beogradu Olimpijakos postiže vodeći gol protiv Partizana uz neopisivo slavlje u loži domaćih novinara! Sve sam rek’o. Ali to mi ne smeta da pratim Partizan i dalje, volim kad pobedimo ali sam prvi koji pruži ruku protivniku koji nam očita lekciju. Kad se zadesim u Srbiji u toku sezone obavezno gledam sve Partizanove utakmice.

Kakvu bi poruku mogao uputiti kolegama, sugrađanima, našim čitaocima… za kraj?

– Pre svega bih svima poželeo ono što i samom sebi želim, da nam Bog svima podari zdravlja i pameti a za sve ostalo ćemo lako. Opšti utisak je da je sve ovo samo uvertira za neka još teža vremena koja su pred nama i da će nam trebati mnogo mudrosti i smirenosti. Ne dozvolite da vas ova trenutna situacija izbaci iz koloseka, brinimo jedni o drugima s ljubavlju. Batalimo se svega onoga za šta sigurno znamo da ne dolazi od Boga ma koliko nam to trenutno delovalo pozitivno, nikad nemojte smetnuti s uma da se nečastivi ne zove tek tako i lukavi, on ne bira sredstva da sprovede svoj plan i povede nas stranputicom! Ukažimo jedni drugima na greške i zablude, budimo mudri, ne okrećimo samo glavu kao da nas se ništa ne tiče. Neka nam Božija molitva i vera u Gospoda postanu glavni oslonac i vodilja kroz ova neizvesna vremena koja su pred nama.

Rade Berak, Svet Australija