Srđan Smiljanić, Kanbera

          Tokom poslednjih godinu i po dana, preciznije, od izbijanja krize, a zatim i građanskog rata u Ukrajini, medijski naslovi koji prorokuju skoru propast SAD su postali svakodnevica. Istina, ovakvo štivo ćete najčešće naći u tzv. alternativnim izvorima. Neko će reći da pomenuti izvori nemaju velikog uticaja na kreiranje javnog mnjenja, ali to danas više ne stoji. Kako sve veći broj ljudi odustaje od “main stream” medija – ponajviše zbog njihovog sve očiglednijeg nastojanja da se radije bave indoktrinacijom nego informacijom i posledičnog prezentovanja slike sveta u kome živimo na način nesaglasan realnosti – značaj onih alternativnih, čiji je sadržaj najčešće lako dostupan preko interneta, a iznad svega besplatan, danas se mora uzeti u obzir. I ako je to već tako, ako sa jedne strane imamo medije koji o Americi govore kao o čuvaru mira, demokratije i ljudskih prava, podrazumevajući njenu neprikosnovenu ulogu kao svetskog lidera, dok sa druge strane imamo medije koji govore o mračnoj Americi koja je skliznula u totalitarizam i samo što se nije raspala, onda se postavlja pitanje – gde je tu istina? Da bi se na njega odgovorilo, potrebno je osvrnuti se na par centralnih odrednica koje su u stanju da nam kažu gde se danas nalaze SAD.

Prvo i osnovno, Amerika poseduje stabilne institucije moći, kao i stabilne institucije upravljanja. Stabilnost je bazirana na konsenzusu elite američkog društva povodom vladajućeg društvenog sistema, oličenog u liberalnom kapitalizmu. Iz toga proizlazi da pored zvaničnih struktura upravljanja, raspoređenih po državnim organima, u američkom društvu postoje nezavisni centri uticaja koji raspolažu ogromnim količinama dodatne moći. Ovde se prvenstveno radi o finansijskom i korporativnom sektoru, ali i o bezbrojnimim nevladinim organizacijama, fondacijama, institutima… I svi oni redovno sarađuju među sobom. Upravo pomenuti subjekti su ti koji, mada nezvanično, najčešće ključno uobličavaju odluke donesene od strane zvaničnih upravljača. Na taj način, kroz svojevrsni pluralizam uticaja, obezbeđuje se nevezanost sistama u odnosu na bilo kojeg pojedinca, čak i predsednika države. Svako je zamenljiv, jedino sam sistem se mora sačuvati po svaku cenu.

Dalje, Amerika poseduje petro dolar. Zašto prefiks ,,petro“? Zato što su tokom prve polovine sedamdesetih godina, u vreme Ričarda Niksona, SAD u dogovoru sa Saudijskom Arabijom, uspele da nametnu dolar kao ekskluzivno sredstvo plaćanja energenata na globalnom nivou. Uz retke izuzetke, ova odluka se i danas primenjuje u svetskoj trgovini energentima. I kako energenti danas predstavljaju nasušnu potrebu tj. nešto bez čega ni jedna savremena država ne može funkcionisati, to praktično znači da svaka zemlja na ovom svetu, kada želi da kupi naftu ili gas, mora prvo kupiti dolare. Na taj način, Banka federalnih rezervi SAD, kao institucija zadužena za izdavanje dolara, ima jedinstvenu privilegiju štampanja gotovo neograničenih količina domaće valute bez materijalnog pokrića, ali i bez straha od (hiper)inflacije.

Amerika ima i najsnažniju vojsku na svetu. Vojni budžet Imperije je i dalje (barem ako se gledaju zvanični podaci) veći od zbira vojnih budžeta deset narednih zemalja zajedno, količina naoružanja i obim vojnih istraživanja neuporedivo veći u odnosu na konkurente, dok sa druge strane, obaveštajne agencije SAD, prvenstveno sudeći po količini relevantnih informacija kojima raspolažu, takođe nesumnjivo prednjače. Ovde treba pomenuti i stratešku prednost SAD u odnosu na konkurenciju. Iako su za sada izgubile veći deo Južne Amerike, SAD su uspele u naumu da u Evropi dobrano izoluju Rusiju, dok na Dalekom istoku i dalje uspevaju da onemoguće Kini direktan izlaz na Pacifik. SAD imaju najviše uticaja i na najznačajnije međunarodne organizacije danas.

Ne manje važno od prethodnog, SAD kontrolišu i najuticajnije globalne medije. Kontrola nad informacijama – delimično narušena pojavom interneta i društvenih mreža kao i otvaranjem konkurentskih medija od strane suparničkih država – i dalje im obezbeđuje relativno gospodarenje savremenim istinama. Ovde treba pomenuti i Holivud, instituciju koja nesumnjivo poseduje veoma značajnu političku težinu što se pokazalo još u vreme pada Berlinskog zida, kada je koka kola kultura za tili časak očarala tadašnje Istočnoevropljane.

Konačno, kako je to nedavno napomenuo Barak Obama tokom poređenja SAD sa Rusijom, Imperija poseduje i “Apple”, “Microsoft” i “Facebook”. Pritom, sve su to samo produkti silikonske doline, inovatorske baze u kojoj ne rade samo najbolji američki inženjeri i programeri već i veliki broj stranaca, vrhunskih stručnjaka iz svojih oblasti.

Da li se iz svega ovoga onda može mirno zaključiti kako su najuticajniji globalni mediji ipak u pravu, kada govore o neprikosnovenoj nadmoći SAD u svetu? Na neki način i jesu. Međutim, odgovor na ovo pitanje ni slučajno nije tako prost. Establišment u Vašingtonu možda i ne mora previše da brine povodom aktuelnih odnosa globalne moći, ne, nije to, već činjenica da Vašington mora da brine o trendu razvoja istih tih odnosa globalne moći. A na tom polju, ima bar nekoliko tema. Krenimo redom.

SAD prvenstveno imaju probleme na domaćem planu, što se u svetu brzih komunikacija lako reflektuje na međunarodni nivo. Iako su glavni promoter ljudskih prava u svetu, situacija kod kuće im je daleko od sjajne. Naprotiv. Ogromne socijalne razlike koje su se povećavale još od pada Sovjetskog Saveza i samim tim, nestanka opasnosti od nekakve komunističke revolucije, učinile su da se američka elita oseća paranoično i samim tim, da preduzima sve drastičnije mere kako bi osigurala sopstveni opstanak na vrhu. Tako smo u poslednjih nekoliko godina bili svedoci nekoliko afera u kojima je dokazano da SAD sprodovde zastrašujuće metode u ostvarivanju svojih spoljnopolitičkih ciljeva (Vikiliks), kao i da praktično prisluškuju ceo svet (Edvard Snouden), što sve predstavlja eho paranoje vladajućih struktura SAD. Učestali izgredi predstavnika zakona – uglavnom u odnosu na crnce – u kojima kao posledica sumanutog policijskog nasilja nedužni građani gube živote, u poslednje vreme su do te mere učestali da gotovo svakodnevno iskrsavaju video snimci na kojima se vidi kako policajci hladnokrvno nekome oduzimaju život. Slučaj Majkla Brauna, koji se odigrao prošle godine u Fergusonu i zbog koga je na kraju nacionalna garda morala da izlazi na ulice grada, samo je jedan od mnogih.

Americi ni van zemlje ne cvetaju ruže, jer američki primat je ugrožen na mnogim poljima. U oblasti dominacije petro dolara, danas je već jasno da Kina uz pomoć Rusije, radi na dedolarizaciji svetskog monetarnog sistema. Stvaranje novih finansijskih institucija od strane Pekinga, kao i učestalo potpisivanje bilateralnih ugovora sa trećim zemljama o tzv. valutnim svopovima i izbacivanju američke valute iz međusobne trogivne, u kontekstu ubrzanog otkupa zlata od strane dve alternativne sile, govore dovoljno o nameri izazivača. Na polju strategije, SAD su načinile grešku političko-informativnim napadom na Rusiju, koja se zatim, u nedostatku ozbiljnijih evropskih saveznika, u potpunosti okrenula Kini. Amerika to naravno ne može više sprečiti, posebno ne vojnim sredstvima. Iako su SAD najveća vojna sila sveta, Rusija i Kina su obe nuklearne sile, sposobne da u slučaju potrebe glatko odbiju američki napad sa svojih granica i obala, čak i uz isključivo korišćenje konvencionalnog naoružanja. Ni aktivnosti zapadnih obaveštajnih službi koje su se poslednjih godina najčešće ispoljavale kroz obojene revolucije u zemljama koje je zapad smatrao neprijateljskim izgleda više ne pale, Kina već dugi niz godina izbacuje više inženjera godišnje nego bilo koja zemlja u svetu, dok se jaz smanjuje čak i na poljima propagande i medija, na kojima su SAD tradicionalno imale punu dominaciju.

Da li to onda znači da će se Amerika na kraji ipak srušiti? Ne, ne znači. Čak i pod pretpostavkom da ovakav scenario ne bi doveo do nuklearnog rata, rušenjem SAD bi se izazvao takav tresak, da nema mesta na ovoj planeti gde se taj tresak ne bi žestoko osetio. Međutim, ono što dolazi u obzir je da kinesko-ruska osovina u doglednoj budućnosti pokuša sa postepenom i tihom razgradnjom Imperije, do mere na kojoj SAD više ne bi predstavljale opasnost po bezbednosne interese izazivača. Naravno, ne treba sumnjati ni da će adekvatan odgovor stići i sa druge strane.