Интервју: Александар Шапић

Александар Шапић, један од најбољи српских ватерполиста свих времена и председник Општине Нови Београд, за Српски глас говори о импресивној спортској каријери, јединственој хуманитарној организацији у Србији, коју је основао од када је на челу Општине Нови Београд, као и о плановима да највећу београдску општину начини бољим местом за живот.

У раном детињству сте се определили за ватерполо. Шта вас је привукло?
Увек сам волео спорт и морам да кажем да сам више волео и фудбал и кошарку, јер сам одрастао у Новом Београду, а ватерполо је спорт који се најчешће игра на мору. Пошто сам одрастао близу спортског центра „11. април“, отац ме је одвео на ватерполо са другарима из обданишта. Резултати, које сам прилично брзо почео да постижем, а то је да сам био бољи од својих вршњака, практично су ме задржали у ватерполу. Немам неку породичну ватерполо традицију, нико близак се није бавио тим спортом, тако да су управо ти резултати разлог, а мени је успех увек био битан, јер ни дан-данас нисам човек који је упоран у стварима где постоји показатељ да немам таленат и да нема резултата.

Који су то тренуци у каријери којих ћете се увек сећати?
Било је неколико момената у каријери, који су различити и нимало лаки и једноставни, попут одласка од куће са неких 15. година. Тада сам се преселио у Бечеј, почео да живим сам, иако сам практично још увек био дете, затим одлазак из Црвене Звезде у Партизан на годину дана, јер се клуб скоро угасио, потом повратак у Звезду, а онда одлазак у Италију. То су драстичне животне промене, али ако говоримо о спортским, могу рећи да сам увек, на свакој утакмици и тренинзима, прилазио на озбиљан начин. Нисам желео да правим разлику, зато што сам сматрао да ако желите да се у спорту дуго задржите, да имате континуитет, онда морате имати стални и озбиљан приступ. Сваком се деси да на тренутак бљесне, у животу и спорту, али ако хоћете да одржите, онда се сваком тренингу и утакмици прилази као да је прва и последња, односно да се за сваку утакмицу озбиљно припремате, а након ње, када се уради анализа, да се заборави. Ако је било добро, заборављате да не буде еуфорије, ако је било лоше, заборављате да не би било депресије, јер предстоји следећа утакмица. Ко је дозволио да га омађија неки успех или да га обесхрабри неуспех, који су нормални у животу или у спорту, тај није успео да се одржи дуги низ година. Многи су ме питали који ми је најбитнији гол, такмичење или утакмица, али ја сам увек размишљао да је наредни, следећи меч или гол, који је требало да се догоди, најважнији.

Каква је перспектива ватерпола данас?
Ватерполо, уосталом као и сви спортови у земљи, јесу у кризи. Када је економска ситуација у земљи тешка, као што јесте, и када нема новца за много озбиљније ствари, онда врло мало остаје и за спорт. Када говоримо о ватерполу, ми смо у врху, задржали смо доктрину старе југословенске школе, имамо добре младе играче, успевамо на репрезентативном нивоу да одржимо добре резултате. Нажалост, када су клубови у питању, они су зависни од економске ситуације. Не можете да доведете добре и квалитетне играче ако немате пара, а они онда играју у иностранству. Мислим да се у нашем ватерполу поприлично квалитетно ради и да за неку скорију будућност не треба да бринемо.

Шта је најбитније да млађе генерације знају о спорту?
Зависи шта желите да постигнете. Многи се баве спортом са различитим циљевима. Неко из жеље да постане врхунски спортиста, неко из рекреативних разлога, док неког натерају родитељи. Најважнији је предуслов да то волите. И то важи за сваки посао, не само за спорт. Потом, зависи и од карактерних особина које та особа носи, колико је спремна да се жртвује да би постигла резултат. Не постоји формула, потребно је да волите и да знате да ли сте спремни на све што тај пут носи. Наравно, треба бити свестан могућности.

Да ли вас у будућности можемо очекивати на некој функцији у Ватерполо савезу?
Одморио сам се од ватерпола, јер ми је било неопходно неколико година за одмор. Читав свој живот, од пете-шесте године сам у ватерполу, тако да сам имао потребу да се одморим. Ако буде било потребно, то је мој спорт, и спреман сам да помогнем.

Шта вас је привукло да се бавите политиком?
Ја сам се, да будемо искрени, од самог почетка бавио локалном политиком, никако високом. Не зато што ме она није интересовала, него зато што сам сматрао да за високу политику морате да имате велике амбиције које ја нисам имао, затим огромно знање из неких области и велико искуство. Локалну политику сам сматрао да имам неког основа, прошао сам много у животу, живео и на Истоку и Западу, говорим три језика, и проживео сам више него моји вршњаци током несрећних деведесетих. Када сам одлучио да се вратим овде, занимало шта бих ја могао да допринесем свом граду. Тако сам почео да радим у граду, најпре код градоначелника, као техничко лице, потом напредовао, корак по корак, до председника Општине Нови Београд. Трудим се да моје деловање буде фокусирано на локалну политику, јер ми је она најближа и реална. Све остало је апстрактно, зависи од Америке, Русије и других фактора…
Локална политика је оперативно менаджерска ствар, где могу да пренесем искуства која сам научио у српском спорту, који је конкурентан са светским спортом. Наравно, у политици су механизми другачији, али принцип прављења резултата у било којој области је увек исти. Нема ту велике памети, добра анализа ситуације, постављање циља, узимање у обзир околности у којима се налазите и наравно знање. Али, знање се стиче читав живот.

Ваши рад је приметан, грађани су задовољни.
Мислим да су иза мене остале неке конкретне ствари, нису епохалне, али су приметне. „Теретана на отвореном,“ затим многи бесплатни програми, реновирање обданишта и сличне ствари, које су видљиве и приметне, мени причињавају задовољство, иако сам због многих негативних ствари трпео и ја, али и моја породица.
Нажалост, код нас је локална политика запостављена. Овде гласате, по изборном закону, једног човека, а он вам доле, на локал, спусти по вертикали људе за које никад у животу нисте чули. Људи треба да знају ко су им председници општина и градоначелници, а не као код нас протеклих деценија, гласате за лидера странке, а онда на локалу добијете локалце за које не знате ни ко су ни шта су, а који троше и кредибилитет лидера странке. Питање је да ли бих многи од њих добили гласове да се унапред каже ко ће бити председник на локалу.

Основали сте хуманитарну организацију?
Већ девет месеци постоји хуманитарна организација, чији је оснивач Општина Нови Београд. У том периоду скупили смо преко 600 хиљада еура, помогли смо преко тридесеторо деце, спасли некима животе. Ништа од тога не бих успео да нисам ушао у политику.
Иначе, једина смо градска општина која је направила хуманитарну организацију. Платформу коју ми, као општина, имамо, нема за сада нико. Омогућавамо сваком обичном човеку, да добије свој смс број, свој профил, подрачун, све што иначе не би могао да обезбеди. А оно што је најбитније, а поучени претходним искуствима, где је хуманитарни рад био испуњен пропустима у скупљању новца, ми смо одлучили да не постоји ниједно физичко лице које долази у контакт са новцем. Новац који се скупи, може да буде уплаћен искључиво болници која пружа услуге, а направили смо такав сајт да можете да пратити сваки динар, тако да је све транспаретно и јавно. Наравно, успели смо да укључимо велики број јавних личност, јер јавне личности треба да покажу да је хуманитарни рад наша обавеза.
Спремамо један пројекат са фондацијом Новака Ђоковића и надам се да ћемо успети. Искористио бих прилику да позовем ваше читаоце да се укључе и помогну. Све информације могу пронаћи на сајту www.budihuman.rs.

Колико у овим тренуцима град Београд стаје иза вас, с обзиром да долазите из странке која није на власти на градском нивоу?
Постоји једна ствар, која нема везе са странкама, а датира из осамдесетих када су градске општине имале кредибилитет у граду. Потом се све то временом урушавало, тако да су данас београдске општине уређене по принципу фолклорног типа. Објаснићу простим примером. На подручју општине Нови Београд живи петина становника главног града, а буджет за општину Нови Београд мањи је од 1 посто буджета града Београда. Нема даље шта да вам причам, мислим да је то сваком јасно. И то нема везе са овом влашћу, него са свим властима у претходних двадесет пет година. Нажалост, ниједна до сада није то променила, а све су то најављивале – чувена прича о децентрализацији. Ипак, надам се да ће се то променити и да ће садашња власт одржати то обећање. Постоји комисија која ће се бавити овом темом, постоји воља, ја сам део те комисије и потрудићу се да утичем на промену статута града, али законских аката, који су неопходни.

Како оцењујете рад Владе?
Не бих се о томе изјашњавао, јер се бавим локалном политиком. Због тога сам изашао из Демократске странке. Висока политика је нешто што убија локалну политику, јер локална треба да сноси одговорност за оно што ради. Зато сам основао удружење грађана, односно покрет, и на наредне локалне изборе ћу изаћи самостално, да се измерим и видим шта људи мисле о мојим резултатима. Остао сам у коалицији са људима са којима смо направили руководство општине, нисам мењао партије, странке, убацивао и избацивао… Увек сам желео да сносим одговорност за оно што сам радим и мислим да сам допринео да овај крај изгледа боље. Да ли ће људи то да препознају или ће да гласају некога за билборда, не знам. Али, тај са билборда ће да им пошаље председника општине, па ако им се тако допада, нека буде. Немам проблем са тим. Зато и не желим да се бавим високом политиком, него да своју политику заснивам на људима, не на странкама, а искуство ме научило да нема скроз добре и скроз лоше странке. Мене занимају људи са којима могу да урадим нешто, без обзира из које странке долазе.

Који су ваши највећи проблеми као председника општине?
Већ сам их навео, али даћу вам још један пример. Када бих буджет поделио по сваком становнику, то је по 20 динара по особи месечно. Шта може епохално да се направи од тога?

Разговор водио Славиша Павловић