Srđan Smiljanić, Kanbera
Kada je Dalaj Lama 1959. godine, nakon kineskog zauzimanja Tibeta uspeo da dobije utočište u Indiji, odnosi između dva suseda su pali na veoma nizak nivo. Neprijateljstvo je kulminiralo 1962. godine, kada je iz graničnih sporova proizašao jednomesečni rat. Trupe Maove Kine su tom prilikom izvojevale ubedljivu i brzu pobedu, ponizivši indijsku vojsku. Rat je završen jednostranom kineskom objavom obustave neprijateljstava, kojoj Indijci nisu imali šta da dodaju. Kina je tada stekla punu kontrolu nad teritorijom Aksai Čin, nakratko okupiravši i indijsku provinciju Arunašal Pradeš, koju Kinezi nazivaju Južnim Tibetom.
Koliko god da je pomenuti rat kratko trajao, njegove posledice su se ispostavile dugoročnim, pošto su odnosi između najmnogoljudnijih zemalja sveta ostali hladni tokom narednih pola veka. Otopljenje se moglo nazreti tek sredinom prošle decenije, pošto je nakratko aktuelizovan projekat izgradnje drugog kraka železničke linije Peking – Lasa, kojim bi se glavni grad kineske provincije Tibet, samim tim i glavni grad Kine, železnički povezali sa indijskom prestonicom Nju Delhijem. Kako se pomenuti projekat nije ostvario, činilo se da nema načina za prevazilaženje status kvoa. Međutim, vetrovi su se promenili u poslednje vreme. Prvo je u Kini 2012. došao na vlast pragmatični Si Điping, da bi u maju prošle godine možda još pragmatičniji Narendra Modi, postao premijer Indije. Već tada, postalo je jasno da će politika međusobnog ignorisanja biti prekinuta.
Tri zajednička interesa
Osnovni zajednički interes Indije i Kine je u ekonomskoj saradnji. Indiji su preko potrebne investicije, kako bi smanjila nezaposlenost. Sa tim ciljem, premijer Modi je uklonio limit stranog vlasništva nad nacionalnom železnicom i poštom, jasno naznačivši da u ovim sektorima očekuje kineske investicije. Čajna dejli mejl je u tom smislu prošle godine preneo reči kineskog generalnog konzula u Mumbaju, kako su kineske kompanije spremne da u modernizaciju indijske železnice i izgradnju brzih pruga, ulože preko pedeset milijardi dolara. Početak konkretizacije ovog obećanja, desio se tokom septembarske posete kineskog predsednika zapadnoj indijskoj provinciji Gudžarat, gde ga je dočekao njen bivši guverner, aktuelni premijer Indije. Vrednost ugovora i protokola potpisanih tom prilikom, dostiže visinu od oko 20 milijardi US$. Ova svota posebno dobija na značaju, ako se zna da je vrednost potpisanih ugovora između kineskih i američkih kompanija, nakon posete Baraka Obame Delhiju krajem januara, dosegla tek 4 milijarde US$.
Drugi zajednički interes je strateške prirode. Obe zemlje pripadaju bloku zemalja BRIKS, čija osnovna karakteristika je zalaganje za multipolarni svet, čemu se SAD žestoko protive. Svejedno, bilo bi netačno reći da je Indija čvrsto opredeljena u svrstavanju na stranu kinesko-ruske političke osovine, posebno u svetlu činjenice da Nju Delhi, još od vremena oslobađanja od britanske kolonijalne vlasti, čvrsto i nepromenjeno drži do svog kursa nesvrstavanja, odnosno, spoljnopolitičke neutralnosti u procesu takmičenja velikih sila za svetsku dominaciju. Opet, ne treba ispustiti iz vida ni da Indija uporno odbija podsticaje iz SAD, čiji cilj je da se Nju Delhi uvuče u američku strategiju okruživanja i obuzdavanja Kine. Posebno je indikativno to što je svega nedelju dana nakon posete američkog predsednika Delhiju, indijska ministarka inostranih poslova Sušma Svaraj otputovala u Peking na sastanak sa kineskim i ruskim kolegom. Sastanak je razultirao zajedničkom izjavom kojom su tri zemlje ,,pozvale na izgradnju pravednijeg i stabilnijeg međunarodnog političkog i ekonomskog poretka“, odnosno ,,na izgradnju multipolarnog sveta“.
Peking i delhi imaju zajednički interes i u potrebi obezbeđivanja mira i stabilnosti himalajskog regiona. Osnovni problem u ostvarivanju ovog cilja je odnos Indije i Pakistana – već decenijama protkan povremenim ratovima – koji teško može da se reši na bilateralnom nivou. Možda i jedina nada za postizanje dogovora proizilazi iz zainteresovanosti obe zemlje za priključenje Šangajskoj organizaciji za saradnju – asocijaciji Kine, Rusije i još četiri centralnoazijske republike, koja deluje na vojnom planu. U ovom trenutku i Indija i Pakistan imaju status posmatrača u okviru ŠOS, s tim što je Pakistan već podneo zahtev za punopravno članstvo, dok je Indiji upućen podsticaj da to učini i to upravo iz Pekinga, koji je u istoj izjavi podržao i kandidaturu Pakistana. Uvlačenjem Indije i Pakitana u ŠOS, nesumnjivo bi došlo do značajnog popravljanja odnosa između Delhija i Islamabada, kao i do daljeg unapređenja kinesko-indijskog dijaloga povodom njihovog i dalje aktuelnog graničnog spora, čime bi tenzije u himalajskom regionu značajno opale.
Tri problema u odnosima
Osvnovni problem i dalje se tiče međusobnog razgraničenja. Indijci ne priznaju kineski suverenitet nad teritorijom Aksai Čin, dok Kinezi ne priznaju indijski suverenitet nad pokrajinom Arunasal Pradeš. To je i jedina tema u bilateralnim odnosima dve zemlje, povodom koje ni Si ni Modi nisu suviše fleksibilni. Ipak, nada da je moguće doći do rešenja, pojavila se tokom Sijeve septembarske posete Indiji, kada je najavljeno obnavljanje pregovora povodom iznalaženja rešenja za granične sporove. Takođe, nesumnjivo je da je jedan od razloga pominjane februarske posete indijske ministarke inostranih poslova Kini, bio nastavak razgovora na temu uspostavljanja međusobno prihvatljive demarkacione linije. Na tu temu, ministarka Svaraj je izjavila da je ,,rešenje moguće, ako strane uspeju da priđu problemu na nekonvencionalan način“. Konačno, jedan od savetnika za bezbednost u indijskoj vladi je izjavio da rešenje spora mora biti spremno do maja ove godine, kada će Narendra Modi uzvratiti septembarsku posetu Si Đipingu. Već sada se zna da će demarkaciona linija predstavljati glavnu temu razgovora.
Drugi problem, nastao je sa početkom ostvarivanja kineskog megaprojekta pod nazivom ,,Novi pomorksi put svile“, nakon čega je Kina pojačala vojne i diplomatske aktivnosti u basenu Indijskog okeana, što je Indija shvatila kao pretnju svojoj nacionalnoj bezbednosti. Kao odgovor, Indijci su uložili dodatni novac u kupovinu naoružanja, dok je premijer Modi tokom februarske posete Baraka Obame Delhiju dobio garancije američkog predsednika da će SAD Indiji ustupiti tehnologiju izgradnje nosača aviona. Ipak, u svetlu aktuelnog otopljavanja, teško je pretpostaviti da će opisana situacija stati na put saradnje. Nema nikakvih indicija da bi Kina mogla imati ikakve neprijateljske namere prema Indiji, a Delhi nesumnjivo shvata vitalni interes Pekinga za obezbeđivanje pomorskih trasa njengove trgovačke mornarice i nema razloga da ga u tome ometa.
Treći problem u odnosima je spoljnopolitičke prirode. Još početkom mandata, Narendra Modi je izjavio kako je njegov omiljeni strani političar premijer Japana Šinzo Abe, za čijeg mandata su odnosi između Tokija i Pekinga drastično narušeni. Sa druge strane, tradicionalno snažne veze između Kine i Pakistana, odavno predstavljaju trn u oku Delhija. Rešenje se ipak nazire, i to u međusobnom poštovanju tradicionalnih savezništava druge strane.
Zaključak
Ni politička volja ni ekonomski interes za dalje proširenje saradnje između dve najmnogoljudnije zemlje sveta nisu sporni i zato je glavno pitanje njihovog odnosa danas, pitanje teritorijalnog razgraničenja. Taj čvor je teško razrešiti, jer ni jedna strana ne može sebi dozvoliti luksuz ustupanja drugoj teritorije, koja se u domaćoj javnosti smatra domaćom. Međutim, ako predstojeća poseta indijskog premijera Kini ipak rezultuje solucijom kojom bi se trajno rešio, ili bar na duže vreme stavio ad akta granični spor dve zemlje, takav rasplet bi označio otključavanje neograničenih potencijala ekonomske saradnje. Obe zemlje imaju bazični interes da do toga dođe, a ne treba zaboraviti ni da bi se ostvarenjem ovakvog scenarija neizostavno stabilizovao ceo himalajski region. Sa druge strane, bez nalaženja kompromisa vezanog za teritorijalno razgraničenje, enormni ekonomski potencijal himalajske regije neće nikada biti do kraja oslobođen, dok će se do političke stabilizacije doći daleko teže. Nema sumnje da su Kina i Indija, ali i druge zainteresovane strane, toga savršeno svesne.
