Slaviša Pavlović
Biti heroj u Srbiji znači biti mrtav. Oduvek je tako. Žive heroje nemamo, jer najčešće potiru slavu vlastodržaca, koji njihove zasluge pripisuju sebi. Oni su magovi organizacije, oni su idealisti, koji su od heroja načinili heroje, pa samim tim sebe smatraju većim i vrednijim od onih koji su po njihovim zadacima činili junaštva ili neretko gubili živote.
Postoje događaji u srpskoj istoriji, kada smo ubijali svoje heroje, postoje i kada smo pokušali da osporimo njihovu vrednost, ali na žalost malo je trenutaka kada smo nekog ubili dva puta.
Na nesreću, junaci poginuli u helikopteru, ponovo su pobijeni. Nalaz obdukcije, ako mu je verovati, pokazuje da je nesrećni pilot helikoptera, major srpske vojske, imao alkohol u krvi. Šturo saopštenje, svu krivicu prebacuje na nesrećnog pilota, više puta odlikovanog, nagrađivanog i po ranijim izjavama, najboljeg među najboljima. Dakle, pošto je pilot pio alkohol, on je kriv i odgovoran – otprilike glasi zvanično saopštenje, uvijeno i zavijeno, samo da se ne bi postavljala pitanja. A osnovno pitanje, prvo, pre svih, treba da bude, čak iako je sve tačno što je komisija utvrdila, “Ko je pustio pilota pod uticajem alkohola, da pilotira?” Nije vojni helikopter privatni automobil, pa tek tako neko uzme ključeve i krene u akciju. Ko je pozvao pilota, predao mu helikopter, zajedno sa posadom? Kako je on “leteo” do Raške, pa tek posle nekoliko sati, kada je stigao do Beograda, napravio grešku? Interesantno da je supruga, ovog heroja, javno potvrdila da čovek nije konzumirao alkohol, a poznajući njegove ranije uspehe i uzlete, sve govori da se radi o odgovornom čoveku, profesionalcu, kojem ne bi palo na pamet da se ponaša neodgovorno, a naročito ne u akciji spasavanja.
Dakle, pilot je, minulim radom, pokazao da je bio odgovoran čovek. Međutim, danas, kada nije sposoban da se brani, on je izgleda jedini odgovoran, jer njegovi zapovednici, oni koji su ga poslali na zadatak, neće da preuzmu odgovornost, koja postoji, čak i ukoliko je čovek zaista bio pod uticajem alkohola. Nije mi jasno, zašto, ako niko nije želeo da preuzme odgovornost, nisu objavili da je kvar na letelici i gotova priča. Nema nazad. To je nešto što se dešava, kao na automobilu, ali neko se poigrao sa sudbinom ovog nesrećnog čoveka i kompletne posade, koja je obavljala jedan plemeniti zadatak. Nažalost, sličnu scenu smo imali pre 11 godina, na Topčideru, kada su ubijeni gardisti.
I nakon svega ovog, treba postaviti pitanje “Ima li smisla postavljati pitanja?” Jer, danas, ako postavite pitanje, vi rušite vlast, vi ste protiv države, a na pitanje kako ja mogu biti protiv države, ako sam deo iste, a ne radim za drugu državu, niko neće dati odgovor.
Nažalost, ovde državu ne čini narod, ovde državu ne čine zakoni, oni se primenjuju selektivno, nego državu čini vlast. Ne samo ovo, prethodne nisu bile ništa bolje, čak mnoge su bile i gore, ali opet se vraćamo na narod koji je sve to izabrao. Pretpostavljam da će narednih dana, medijski spin doktori nabaciti neku seksi scenu na naslovne strane srpskih medija, kako bismo zaboravili na helikopter. Koga nema, bez njega se može i mora. Idemo napred Srbijo.
Ipak, koren svega ovog ne treba tražiti u vlasti, jer svako radi onako kako mu se može, nego u našem arhetipu, koji je neobjašnjiv, jer sam sebe, u mnogim analizama isključuje, a opet preživljava i egzistira. Kada bismo pravili anketu, među običnim narodom, ne računajući intelektualce, u koje ne svrstavam ove sa kupljenim diplomama, sa pitanjem ko je najveći srpski junak, apsolutni pobednik bi bio Marko Kraljević, nebitni turski vazal, čija je vojska na Kosovu ratovala na drugoj strani. Kada bismo pitali ko je najveći izdajnik, to bi nažalost bio Vuk Branković, čovek koga su Turci ubili jer nije želeo da bude njihov vazal. Tog nesrećnog Brankovića, mi smo vekovima, po ko zna koliko puta ubili, a najmanjeg među nama uzdigli u poeziji toliko visoko, da je mit o njemu neoboriv i u Srpskoj akademiji nauka, beznačajnoj ustanovi, koja ga je proglasila za jednog od sto najznamenitijih Srba.
I zašto se danas čudimo što smo pilota heroja ubili još jednom? Da je SANU normalna ustanova, koja radi na prosvetljenju naroda, možda bismo danas bili odgovoran narod. Da su u narodnoj poeziji težili istini, koja je sinonim za kulturu, danas bismo možda za najvećeg junaka imali možda Stefana Lazarevića, koji se više bavio jezikom i pismom, nego ratovima. Ili da bar danas, pogledamo sebe, i kada kažemo da hoćemo da napravimo korak napred, da to zaista i učinimo, možda bi nam sutra bilo mnogo bolje.
Na sreću, još uvek verujem da ćemo se nekad promeniti, i uraditi nešto za sebe i društvo u kom živimo. Mnogo smo pali, pa ćemo se valjda odbiti od zemlje, kao lopta, i poleteti na trenutak. Možda nas let podstakne da nastavimo. Lep primer za to može se pronaći u Novom zavetu i Hristovom putu, do Golgote, posle koje je vaskrsao, na radost svih nas. Mi smo trenutno na kulturnoj Golgoti. Nadajmo se uskrsnuću.
Dragi čitaoci, Hristos vaskrse. Srećan vam praznik.
s.pavlovic9@yahoo.co.uk
