Piše: Vasko Vukoje, advokat, Adelajd
Mesec dana posle fašističke provokacije Albanaca u Beogradu, po svet, još monstruozniji oblik fašizma dogodio se na jednoj drugoj fudbalskoj utakmici, u Milanu, u susretu Italije i Hrvatske. Ruku na srce, hrvatski fašizam nije nešto novo ili nepoznato, svet je, posebno Srbi, iskusio užasne posledice postojanja jedne takve tvorevine kakva je bila NDH, ali nažalost, današnja NDH, nastala na ratnom zločinu genocida nad Srbima, dvadeset i kusur godina posle stvaranja, sve više dokazuje da je prava naslednica Pavelićeve i Stepinčeve zločinačke države od pre sedam decenija.
Prostor mi ne dozvoljava pisati o svakodnevnim dešavanjima, o odnosu prema preostalim Srbima, o njihovom položaju i o njihovim ljudskim pravima, pa ću se zadržati na događajima u Milanu. Ali, kako u januaru slede predsednički izbori, dozvolite mi da iznesem svoj stav, da je Hrvatska jedina zemlja u Evropi, u kojoj su najmanje dva kandidata za predsednika, Milan Kujundžić i Ante apić, otvoreni ideolozi fašizma i ljubitelji ustaškog terora, koji su se poklonili na grobu najvećeg masovnog ubice Srba u dvadesetom veku, Ante Pavelića, a treća kandidatkinja za predsednika Hrvatske, Kolinda Grabar Kitanović, koja je članica najveće zločinačke stranke u Hrvata, HDZ, otvoreno ne koketira s Pavelićem jer platu prima od NATO saveza, ali je potpuno na strani HDZ-ovske ustaške politike.
I kako se onda čuditi da navijači Hrvatske u susretu s Italijom u Milanu, fašističkim obeležjima, zastavama i pesmama, bacajući petarde, izazovu prekid utakmice. Uvek je bilo poznato da riba od glave smrdi, pa se i predsednik fudbalskog saveza Hrvatske, Davor Šuker, kao i predsednički kandidati, poklonio grobu Ante Pavelića, a prilikom ustaškog ispada Josipa Šimunića, kojem je zabranjeno igranje na svetskom šampionatu, Šuker je kao pravi ustaša, bio na strani igrača. I da upotpunim sliku o hrvatskoj reprezentaciji, da dodam da je selektor Niko Kovač, rođen u Nemačkoj u familiji ustaškog emigranta i da ustašku ideologioju nikada nije smatrao zločinačkom.
Navijači hrvatske reprezentacije u Milanu, znali su s kim imaju posla, pa su na stadion uneli zabranjene rekvizite i u drugom su poluvremenu izazvali prekid, ne kao njihovi prijatelji Šiptari, dronom, nego zapaljivim petardama, pa je pravo čudo da niko nije nastradao. Italijanski fudbaleri, čudeći se mržnji i primitivizmu navijača Hrvatske, pobegli su u svlačionicu, a sudija je prekinuo utakmicu.
Za razliku od beogradske utakmice, susret je u nenormalnim uslovima nastavljen i Hrvatskoj je omogućeno da završi utakmicu, čime je izbegnuta mogućnost da bude rigoriozno kažnjena. Iako su Hrvati izazvali prekid utakmice, kao i Albanci u Beogradu, sigurno je jedno, kao što ni Albanija u stvari nije kažnjena, tako ni Hrvatska, sigurno je, neće biti drakonski kažnjena, iako Evropska fudbalska federacija tobože ima nultu toleranciju prema fašističkim ispadima. A kako se zovu ustaška obeležja i pesme koje su odzvanjale stadionom Serđo Meaca u Milanu? Zna li Evropa, koliko je Srba, u dva rata, ubijeno pod tim simbolima, i koliko Srbima smetaju ustaška obeležja. Verujem da zna, ali Evropa je, čini se slepa i gluva, kad su Srbi u pitanju. Promeniću mišljenje i priznati grešku, ako za desetak dana Hrvatska bude kažnjena oduzimanjem bodova, novčanom kaznom i zabranom igranja pred svojom publikom, ali kumulativno, a ne jednom od ovih kazni. Znam jedno sa sigurnošću, da je Srbija izazvala prekid utakmice, kao Albanija i Hrvatska, bila bi izbačena iz takmičenja na duži vremenski period.To je ta Evropa i to je taj položaj koji ova Srbija uživa u Evropi.
Još je Makjaveli govorio: „Onaj koji je dobar, neće se održati dobrotom u sredini koja to nije“. Neka ova misao bude ideja vodilja onim srpskim političarima, konvertitima, koji ne vide život Srbije, van Evrope.
Znam da od toga nema ništa, jer kako je zapisao veliki srpski pisac Meša Selimović: „Tri su velike strasti u životu: alkohol, kocka i vlast. Od prve dve, ljudi se mogu nekako izlečiti, od treće, nikako. Vlast je najteži porok. Zbog nje se ubija, gine, gubi ljudski lik.’’
Nažalost, u Srbiji se od tog poroka, ne odustaje… Vlast nikako da bude u službi naroda.
