Крајем маја и почетком јуна, Сергеј Кожул, вођа позоришне групе „Пилипенда“ из Сиднеја, и музичка група „Боза лимунада“ састављена од врхунских професионалаца, премијерно су извели представу „ја, Милутин“ у Сиднеју и Мелбурну. По две представе су веома успешно изведене и испраћене овацијама и дугим аплаузима публике у два највећа аустралијска града. Представа је рађена према мотивима „Књиге о Милутину“ српског писца Данка Поповића. Ексклузивно за СГ разговарали смо са главним актерима Сергејом Кожулом и Дариом Моцоњом који је био задужен за музички део представе.

– Сергеј, колико је тешко одржати професионалност у једном аматерском позоришту састављеном од храбрих ентузијаста?

Озбиљан однос и оданост према ономе шта радимo чини један пројекат професионалним. И то није само на пољу глуме већ и рад на читавој продукцији. Чинимо што боље можемо да побољшамо сваки аспект продукције. То значи да од момента кад публика дође на нашу представу да има осећај да присуствује пројекту на коме је радило једно професионално позориште. А то је све од избора сале, светла, звука, сцене и костима. Ми сви радимо све. Тако да нас та љубав према ономе што стварамо чини да то изгледа  професионално.

– Ваше представе су редовно доживљавале овације у Сиднеју и Мелбурну, публика вас воли, колико вам значи тај однос са публиком?

Наша публика нам даје вјетар у леђа. Публика је тa због које и стварамо све ово. Мотив сваког умјетника је да пренесе поруку, доживљај, емоцију ономе ко га посматра или слуша оно што он, умјетник ствара. А ми смо ту не само да би стварали за себе већ да наш народ овдје има ту могућност да одгледа представу на свом језику. Да каже, живим у Аустралији и ту имамо нашу цркву, наше школе, наше клубове, фудбалски клуб, ресторане, музичаре, бендове, културна удружења и да ту, поред свега има и српско позориште. Дакле овдје смо због  наше публике која нас прати и подржава и на тај начин смо дио цјелокупне српске заједнице у Аустралији, гдје је наш човјек већ пустио свој  корјен и створио свој дом.

– Сергеј, ти си вођа и константа позоришта Пилипенда, како проналазиш глумце и сараднике за своје пројекте?

Од самог почетка сам тражио сараднике који имају, пре свега љубав према позоришту или умјетности уопштено. Имао сам и ту срећу да пронађем младе људе који су завршили драмске умјетности у Србији и своју прилику да глуме добили овдје код нас у Аустралији. У ранијим пројектима, кад смо радили Сумњиво лице око мене су били људи који су се некада бавили аматерским позориштем  и код њих је љубав према овој врсти умјетности највећи покретач за њихов рад. Вјерујем да ћемо кроз даље стварање проналазити људе који желе да буду дио нашег ансамбла. У представи „ја, Милутин“, Дарио Моцоња и ја смо окупили умјетнике који су једни од најбољих музичара из Сиднеја. Тако да смо одлично уклопили тим за овај пројекат који је спој музике и драме.

– Протеклих месец дана имали сте премијере нове сјајне представе „ја, Милутин“ у Сиднеју и Мелбурну, да ли сте задовољни реакцијама?

И више него задовољни. Вјеровали смо да је изабрана тематика нешто што ће бити прихваћено и да ће имати добар одјек  међу нашом публиком. То се и обистинило  када смо чули прве реакције публике након премијере у Српском Центру Бонириг. Схватили смо да смо направили праву ствар. Те исте реакције су услиједиле и послије одиграних представа у Мелбурну. Тако да просто живимо ту нашу визију коју смо Дарио и ја зацртали пре годину дана и почели радити на овом пројекту.

– Прво, желим да вам честитам на сјајном извођењу представе. Ова представа је потпуно другачија по свом концепту  и суштини извођења, одакле се родила идеја за увођењем групе „Боза лимунада“ на сцени?

Сценарио за представу је много снажан и емотиван. Музика је овдје послужила да пружи мало одушка публици. И не само то, ту су пјесме које је  Дарио као фронтмен Бозе Лимунаде, пажљиво одабрао да би се уклопиле у саму причу коју Милутин казује публици. Нумера Тамо Далеко која је настала у нашем народу још на Крфу. Милутин је у том тренутку на Крфу и просто оживљава прошлост наших војника маштајући о Србији и повратку кући. Ту је такође и пјесма „Креће се лађа Француска“, „Пукни зоро“ и остале пјесме које прате период нашег страдања у првом свјетском рату.

– Феноменално си одиграо лик Милутина. Колико је било тешко уживети се у улогу трагичног српског сељака чија је горка судбина обележила 20. век на Балкану?

Милутин је за мене велики изазов као глумца. То је јако комплексан лик који је сажет од свеукупне трагедије нашег народа. Он је свједок страдања и сам пролази кроз страдање. У њему се преламају дилеме да ли је то све тако требало да буде, да ли је било потребно да изгине толики народ кроз Албанију за време Првог свијетског рата. Као и што сам каже; Колико вреди наша отаџбина кад јој све намилије дајемо? Милутин је све дао отаџбини. И ми се питамо  заједно са њим; Шта је отаџбина дала Милутину? Носити такву једну трагедију лика нимало није лако. Али искуство које носим из дјетињства за време деведесетих, и рат кроз који смо прошли моја породица и ја заједно са нашим народом свакако су ми помогли да тако један осјећај губитка дома унесем у процес стварања лика кога тумачим.

– Какви су даљи планови, када можемо очекивати нову турнеју представе и да ли имате у плану одлазак и у друге аустралијске градове где живе наши људи?

Послије суботњег извођења у Театру у Лајкарду наредне суботе, направићемо малу паузу и испланирати турнеју по Аустралији. Планирамо  да  обиђемо све наше градове и мјеста у Аустралији гдје живи наш народ.  Желимо да играмо ову представу што дуже. То је лијеп осјећај и за нас извођаче и надам за нашу публику са којом се дружимо послије представе.

– Сергеј, које српске писце највише цениш а које бих светске романе сврстао у твоје класике, ако би рецимо морао да изабереш најмање три романа или светска писца?

Од наших класика свакако волим Кочића, Нушића, од модерних Душана Ковачевића, затим су  неизбјежни Његош, Андрић, Црњански, Селимовић, Пекић. Звучи помало клише али просто је тако. Ови писци су стубови наше књижевности, носиоци српске културне мисли и нашег идентитета. Од светсих писаца тренутно препоручујем Хандкеа. Па добро он је и помало наш (смех). Али предност дајем Достојовском и његовим Карамазовима. За оне који воле позориште препоручио би Ибсена и његове драме.

– На крају представе поменуо си твоју личну жељу да позориште Пилипенда прерасте у прво Српско позориште на тлу Аустралије. Постоји ли неки пројекат на ту тему и од кога би највише очекивао помоћ у реализацији те идеје?

Ми у неку руку и јесмо прво Српско позориште у Аустралији ако изузмемо наше пионире који су се у периоду између 50-их и 70-их окупљали око наших црквено школских општина и изводили многе наше класике. Ми смо њихови наслиједници. Поносан сам на њихов рад,  али о томе би свакао желио неком другом приликом да причам. Оно што би заиста желио да имамо јесте самостални позоришни простор у коме би могли радити и изводити наше пројекте. За тако нешто је потребна помоћ цјелокупне српске заједнице, индувидуалаца и свакако помоћ Аустралијске владе.

Хвала Сергеј на овом разговору и желимо вам пуно успеха у наредном периоду.

Хвала Српском гласу који нам већ низ година пружа подршку и промовише наш рад.  Вама и вашим читаоцима такођер желим свако добро.

– За крај, кажи нам неку анегдоту из живота групе Пилипенда, шта би посебно волео да истакнеш?

Волим наша путовања по Аустралији, на њима има много анегдота. Једном смо са Јазавцем гостовали у Канбери. Те исте вечери Лепа Брена је гостовала у Сиднеју. У једном нашем клубу смо играли пред петоро чланова особља из клуба и двоје пензионера који нису отишли на Бренин концерт. Мислим да сам те вечери најбоље одиграо лик Давида Штрбца. Особље клуба нам је послије представе спремило вечеру и ми смо срећни отишли назад у Сиднеј. Поносни што дајемо свој максимум и пред најмањим бројем људи у публици.

Сергеј кажи нам нешто више о позоришту Пилипенда, када је настало и како?

Пилипенда је настала као производ наше жеље да се српској заједници у Аустралији прикаже представа сачињена од локалних глумаца. Ја сам 2006. године завршио драмске умјетности и три године касније сам  окупио нас четворицу ентузијаста који ће  оживјети позоришни комад Петра Кочића „Јазавац пред судом“. Тако је рођена наша прва представа а групу смо назвали Пилипенда. И то је био наш почетак. Ето од тада је прошло већ четрнеаст година.

– Дарио, честитам вам на сјајном извођењу представе. Ви и ваш ансамбл „Боза лимунада“ сте изнели велики део терета представе, учинивши да веома јаке емоције буду присутне и током музичког дела представе. Колико је било тешко уклопити се у ову веома захтевну монодраму? Чиме сте се највише  руководили приликом избора песама за представу?

Хвала много на честиткама. То значи пуно. Ако су људи отишли задовољни са представе, то нам је био главни циљ. Уклапање у ову монодраму је било и тешко и лако, рекао бих. Бенд је састављен од изврсних и искусних музичара тако да са те стране није било проблема. Сам избор пјесама је мало захтијевао претрагу и вријеме јер сам хтио да музика представља времена о којима се говори кроз представу. Тако на пример имамо неке верзије народних традиционалних пјесама у џез маниру да би описале стање између ратова, пјесме које су се пјевале у Србији тада, али и настанак џеза и просту чињеницу да се тада одмах по освајању метропола Европесвирао и по баровима у Београду и Србији. Такође сам хтио да докучим атмосферу времена звуковно и визуелно и мислим да нам је то успјело.

– Како сте успели да окупите овако сјајан тим музичара, а посебно је бриљирао певач Михајло?

Сви музичари ансамбла “Боза Лимунада” су моји лични пријаељји прије свега а онда након тога стари знанци бина, клубова, барова и наравно кафана широм Сиднеја. Хтио сам такође, да спојим искуство са надолазећим младим снагама. По том принципу су у бенд ушли Михајло Новковић, Нед Кончар и Ненад Теофиловић. Сви заједно су дивни музичари који су заиста бриљирали. Михајло је дијамант на тој круни.

– Публика је сјајно реаговала и и у Сиднеју и у Мелбурну, многи су рекли да је то једна од најбољих представа коју су икада видели. Колико вам то значи и да ли планирате да се са овим тимом укључите у сталној поставци Пилипенде и за друге, нове позоришне пројекте?

Реакција публике нам само даје снагу за још и наравно да ћемо урадити још. Изрека каже да се тим који добија не мијења па ћемо и ми тако наставити у истом саставу и наравно да можете бити сигурни да ћемо направити нешто ново, надам се ускоро.

 РЕКЛИ СУ О ПРЕДСТАВИ:

Дубравка Максимовић, електро инжењер из Мелбурна

„Представа ја Милутин је вероватно најбоља позоришна представа коју сам икада гледала у животу. Прошло је заиста више година од мог задњег одласка у позориште, а ето нисам ни знала да је ово наше аматерско позориште из Сиднеја. Невероватно добро направљена представа, која би требало да се приказује и у школама уместо историје када се говори о ратовима. Стално смо плакали током представе а и већина публике. Музичка подлога је фантастична и без ње представа не би била тако ефикасна.“

Рада Ступар, филолог и NATI преводилац из Мелбурна

„Утисци о представи су заиста феноменални. Сергеј је маестрално дочарао лик Милутина и испричао трагичну и потресну причу о страдању српског народа. Било је тешко задржати сузе. Музичка пратња ансамбла Боза Лимунада је такође била изврсна, а певач Михајло је својим вокалним умећем допринео јачем емотивном доживљају представе.“

Далиборка Крстић, репортерка Serbian TV из Мелбурна

„Ја бих рецимо увела ову Милутинову бесједу као редовну увертиру на све и једном засједању Скупштине, чисто да нас наша голгота мало врати у прошлост и подсјети ко смо били а шта смо данас. Сви ми имамо душу и сажаљење за Милутиновом жртвом, али не успјева нам да некако одржимо данас Милутинов национални тестамент. Ми Срби колективно морамо подржавати историјску културу сјећања и на Петом континенту, јер ту нам стасавају покољења и од нас самих зависи гдје на културној љествици ове земље желимо да се позиционирамо. Сергеј Кожул је својом дивном бесједом успјео да нам приближи све оно што свако од нас својим српским наслеђем носи дубоко у себи. Ако већ нисмо осјетили дамар да одгледамо Милутина онда велика је вјероватноћа да ни наша дјеца неће осјетити исти.“

Фото: Радивој Мачковић