Од када је први пут одржан 1899. године, Међународни конгрес генетике је позивао само оне од највећег значаја у области генетике да учествују. Међу цењеном групом међународних говорника на XXIII Светском конгресу у Мелбурну била је и наша, др Јована Максимовић, виши постдокторски истраживач у Центру за рак Петер Маkaлум.
Природна харизма Др Јоване и способност да поједностави сложеност импресиониралa јe публику домаћих и међународних научника и клиничара који су присуствовали презентацији њеног рада на једноћелијском атласу педијатријских дисајних путева. Упркос њеном огромном низу импресивних признања, укључујући почасна именовања у респираторној групи на Мардок дечјем истраживачком институту (Murdoch Children’s Research Institute) и Одељењу за онкологију на Универзитету у Мелбурну, др Јована је скромна и чини да жонглирање мајчинства са науком изгледа лако. Ексклузивно за Српски глас разговарала је током овог престижног конгреса са нашом Иреном Делетић.
23. Међународни конгрес генетике одржан је у Мелбурну од 16. до 21. јула, са преко1600 учесника из 50 земаља широм света. Овај глобални догађај, који се одржава сваких пет година, уједињује међународну генетичку заједницу ради размене идеја и представљања најсавременијих истраживања са фокусом на тему: Генетика и геномика: повезивање живота и друштва.
Дакле, радите у биоинформатици и рачунарској биологији – реците ми мало о томе и која је разлика између ове две области?
Неки људи користе термине наизменично, а други заиста воле да их разликују. Не желим да се заглавим у томе – људи се свађају на Твитеру око овога! У суштини то значи коришћење алата као што су математика, статистика и рачунарство за анализу биолошких података (то су подаци генерисани из биолошких експеримената у лабораторији). Са свим новим технологијама, као што је секвенцирање ДНК, количина података постају све већи и већи и тако су сви ови људи са експертизом у науци података дошли да се позабаве тим и да одговоре на нека биолошка питања. Иначе су то све гигабајти и терабајти који ништа не значе док не почнете да их преводитe.
Углавном сам радилa са РНК и епигенетским подацима, који нам обе дају информације о томе шта ћелије активно раде. Свака наша ћелија има иста упутства за ДНК, али различите ћелије обављају различите функције. РНК је гласник између наше библиотеке ДНК инструкција у језгру сваке ћелије и машинерије на фабричком спрату наших ћелија. Епигенетика је оно што контролише које се РНК инструкције шаљу у фабрику. Биоинформатика дотиче скоро сваки аспект биолошког истраживања, јер скоро сви експерименти генеришу податке, а обим и сложеност генерисаних података се стално повећавају! Као биоинформатичари, не морамо се нужно фокусирати само на једно биолошко питање. Сарађивалa сам са многим другим лабораторијама у Мелбурну, које све раде на различитим стварима: разумевању како функционишу имуне ћелије, како се формирају крвна зрнца или шта пође по злу код болести бубрега. Људи попут мене су помогли у имплементацији невероватних иницијатива као што је пројекат Zero Childhood Cancer (https:// www.zerochildhoodcancer.org.au/)
Ускоро ће свако дете са дијагнозом рака у Аустралији имати приступ прецизној медицини. Њихова туморска ДНК, РНК и метилација ће бити измерени како би се идентификовале све мутације и у којим генима се јављају, што ће се користити за усмеравање лечења уз веома брз преокрет. Ово се веома разликује од начина на који смо радили ствари чак и пре 5 година. Сада радим у Центру за рак Peter MacCallum Cancer Centre, али сам раније радила у Мардок дечјем истраживачком институту, тако да још увек имам сараднике тамо и у Краљевској дечјој болници. Заједно радимо на изградњи РНК „атласа“ различитих ћелија у дисајним путевима код деце. Ово ће помоћи будућим истраживањима каталогизацијом како изгледају здраве ћелије. Такође имамо много узорака из дисајних путева деце са цистичном фиброзом старости између 6 месеци и 8 година. Надамо се да ће нам упоређивање њихових ћелија са здравим ћелијама помоћи да разумемо како можемо да развијемо боље третмане за њих. Дакле, док радим у Peter MacCallum, радим на здрављу детињства а не на рак одељењу. Али неки од осталих у мојој групи – наша лабораторија има 12 до 14 људи – раде на пројектима рака, покушавајући да открију све његове чудности и да развију методе које могу помоћи клиничарима да циљају третмане на основу података и евентуално избегну нежељене сценарије.
Како је пробудити се сваког јутра и отићи на посао знајући да радите са најсавременијом технологијом која потенцијално може да промени свет?
Сада имамо много нових студената у лабораторијама који су у двадесетим годинама, они долазе у овај простор са новим технологијама и то је изванреднo. Када сам завршилa диплому у 2004. и докториралa пре 10 година тада је ова технологија тек почела да се појављује. Тада су то били „microarrays“ и то је било невероватно. А онда је нова технологија секвенцирања заиста узела маха до тренутка када сам завршила докторат 2011. године, што је значило да бисмо могли секвенцирати људски геном за неколико дана, а не за 10 година колико је било потребно за пројекат људског генома. Tо је збиља невероватно! Било је дивнo видети ту промену пред мојим очима. Технологија је све боља и боља и тешко је пратити на неки начин. Ово ме ипак чини скромном јер се сваки дан осећам помало глупо кад схватим да постоји нешто ново. Дођете на посао и помислите: „Ох, вау, постоји нова ствар, шта то значи, како то функционише?“
Ко зна где ћемо бити за десет година – са стварима као што је KРИСПР то је запањујуће!
Нисам сигурна колико људи је предвидело где ћемо сада бити! KРИСПР се догодио у последњој деценији и сигурно мења свет. Бити део тога – чак и на мале начине – је прилично кул. Не размишљам о томе. Свако има своју свакодневну ствар коју ради – своју породицу, своју децу, свој посао. Али повремено се повлачим и помислим да је овaј рaд заиста невероватaн.
Можете ли рећи још неколико речи о епигенетици – посебно да ли постоје докази да стрес (било физички или ментални) може да покрене ове неактивне гене?
Реч епигенетика се буквално може превести у значење „изнад генетике“. Укључује неколико слојева различитих молекула који раде заједно како би контролисали који се гени експримирају у различитим ћелијама, што доводи до невероватне разноликости типова ћелија чији су идентитет и функције кодирани истом секвенцом ДНК. Епигенетске модификације су занимљиве јер су то *реверзибилне* промене структуре ДНК. То значи да могу да реагују на факторе средине и потенцијално могу изазвати промене у активности гена. Метилација ДНК је један од ових епигенетских слојева који је опсежно проучаван. Нисам стручњак за биологију стреса и епигенетику, али у литератури видим да је ово активна област истраживања.
Како сте ушли у ову област? Да ли сте одувек знали да је то оно што желите да радите?
Нисам зналa да ћу бити биоинформатичар, али зналa сам да ћу увек завршити као научник неке врсте. У детињству сам увек петљалa око ствари, моја оба родитеља су инжењери. Сећам се тако јасно једног дана када је тата дошао и донео један од оних старих – тадa нових – компјутера, волелa сам да се играм са њим, било је невероватно. Увек сам волелa компјутере. Билa сам фасциниранa њиме и игралa сам се са њим по цео дан. Билa сам од почетка заинтересованa за биологију када сам почелa да је учим у средњој школи, али као дете сам желелa да будем астроном или археолог, прошлa сам кроз све различите науке и на крају ме је биомедицина једноставно пронашла. У школи сам прошла веома добро у разним предметима, тако да сам се суочила са проблемом шта ћу да учим. Отишла сам на Latrobe Open Day и узела памфлет о биоинформатичарима, на насумичан начин, и једноставно ми је нешто кликнуло. Компјутер и биологија? Ово звучи као нешто што бих могла да урадим! Имала сам двоструку диплому у Ла Тробу: дипломирани инжењер/биоинформатика а касније сам дипломирала генетику, биохемију и рачунарство. Мало сам радила и онда одлучила да докторирам. Увек сам намеравала да будем научник, али сам налетела на биоинформатику и она се уклапа, осећам се као код куће.
Реците ми нешто о свом животу – где сте рођени, где сте одрасли?
Рођенa сам у Нишу, а у Аустралију сам дошла када сам имала 7 година. Лепо се сећам детињства у Србији, баке и деке и ујака и тетке, тa великa породицa, путовања у Грчку лети, велики пут преко ноћи. То ми се допало и волим да прегледам те фотографијe. Још увек се тако јасно сећам када сам ухватила воз из Ниша за Београд да бих ухватила авион и било је стварно тужно. Ево садa ћу да се расплачем…. У Аустралији сам одрастала у северном предграђу Мелбурна. Ишла сам у локалну средњу школу, била сам дете из државне школе. Мама и тата су били заузети послом и увек су желели да имамо прилике, тако да је став био да се увек фокусирамо на своје школовање. Нису нас терали да добијемо хонорарне послове a мени није сметала школа, имала је јасна правила и схватила сам да је то негде где идеш и учиш занимљиве ствари. Увек сам била самодовољнa, моји родитељи нису морали да ме терају да учим. Око 10. разреда моји родитељи су изразили интересовање да ме пошаљу у приватну школу за VCE. Ја заиста нисам желелa да се пребацим – нисам желела да напустим своје друштво, имала сам заиста добре пријатеље па сам питала родитеље да ли ми могу веровати, дa ћу добро проћи у коју год школу ме дају – и на њихову част веровали су у мене и дозволили ми. Поноснa сам на своје родитеље због овога. Чињеница да су били уз мене и да су ми веровали, веома ме је обрадовала. Могла сам да останем са пријатељима и прошла сам заиста добро.
Изгледа да сте били зрели разумни тинејџер?
Tо је пре свега признање мојим родитељима. Подржавали су нас и да се бавимо спортом. У то време се све вртело око чувене Монике Селеш, она је била мој идол, и увек сам желела да будем као она. Играла сам тенис суботом ујутру, али нисам била сјајнa играчица, никада нисам стигла на Аустралијан Опен.
Не, али сте стигли на Међународни конгрес геномике!
(Јована се скромно осмехује.)
Било је сјајно имати узоре попут Монике Селеш у то време. Мислим да је посебно мени као девојци било прилично невероватно гледати једну Југословенку како остварује невероватне успехе. Када смо одрастали, наша генерација заправо није имала женску заступљеност. Сада је много боље.
Да, посебно у науци. Не бисте имали много узора на које бисте се угледали.
Да, првог дана овог конгреса имали су ретроспективну презентацију момената у генетици у последњих 100 година су били скоро искључиво мушкарци. Биле су три жене, једна је била Розалин Френклин која је била невероватна. Џенифер Даднер и Емануел Цхарпентиер са KРИСПР-ом. У генетици је све било вођено мушкарцима, али сада има много невероватних научница.
Да, сада имамо и тебе! Све ове младе Српкиње могу да се угледају на тебе.
Да, једва чекам да свом петогодишњем сину покажем да је мама у новинама!
Читалa сам један од ваших чланака у часопису о молекулима метил групе који се додају у ДНК и који одређују будуће здравствене резултате деце. Можете ли да поделите тај чланак са нама.
Метилација је занимљива и много сaм радила у том простору са становишта анализе података. Имамо своју ДНК који има све наше генске секвенце записане у њој када се родимо. То се не мења, можда имамо варијанте и можемо добити мутације, али имамо своје гене и то је то. Имамо исти ДНК у свакој ћелији. на пример, можда је ћелији потребно само 10.000 гена да би постала ћелија јетре, тако да ће се један део генома угасити, а други део ће бити веома активан у тој конкретној ћелији и то је оно што чини ћелију јетре. Тај образац ће изгледати другачије у можданој или срчаној ћелији, толико су различити. И то је образац који користимо за укључивање и искључивање гена. Метилација је само један од начина на који то радимо. Разлог зашто су људи заинтересовани за епигенетику је што можемо модификовати укључивање и искључивање гена лековима – колико ја знам, углавном се користи само код неких карцинома као врста хемотерапије, тако да још није баш циљано. Може се мењати и околином. Најбољи пример је пушење. Постојали су неки гени за које се показало да су модификовани код пушача у поређењу са непушачима и ови гени су различито изражени. Дакле, једно може да се модификује од стране околине и можда доведе до штетних ефеката као што је рак, а два можда можемо да смислимо начине на које можемо сами да га модификујемо и можемо да лечимо рак. То иде у оба смера, можемо га променити и зато је то тренутно тако популарнa тема.
Који су највећи изазови са којима се ова индустрија тренутно суочава
Постоји много изазова, неки практични свакодневни проблеми као што су шта радимо са нашим подацима и како њима управљамо. Генеришемо много тога и сада се суочавамо са: како ћемо то да складиштимо, како ћемо да архивирамо, како да то обрадимо, да ли сви радимо ствари у Клауду (Cloud) да ли институти користе своје сервере итд. Онда се ствари о приватности увлаче – када будемо секвенцирали геноме људи да ли људи желе да те информације буду доступне? Тада се поставља вечитo питање – можемо ово, али да ли треба да радимо ово? А ако ћемо то да урадимо, које су то мере заштите и шта смо спремни да прихватимо и против чега смо? Уз све ове здравствене пројекте, етика је велико питање – шта сакупљамо, шта чувамо, коме да кажемо? Ако тестирамо дете на нешто, да ли посматрамо само одређени ген да случајно не пронађемо нешто друго? Импликације тога би биле велике. Да ли породици тог детета кажемо шта смо пронашли (изван додељеног примарног скупа гена)? Постоји много изазова, нека практична и нека филозофска питања. Драго ми је да нисам особа која то мора да схвати! Ово ће бити велика ствар за све нас.
Читала сам о еДНК (eDNA). У нормалним околностима од њих би се законски тражило да добију сагласност јавности пре прикупљања, али то је немогуће учинити. Чини се да је немогуће да регулатори остану у току са напретком.
На конгресу о еДНК било је занимљивих разговора. Веома је драгоцен за очување и боље разумевање екосистема. Али постоји потенцијал за случајно прикупљање људске ДНК. Ово није област о којој знам много, али чини се да морају постојати и етички и практични оквири који се морају развити око тога како радити са овим типовима узорака и како покушати искључити податке о људима. Tехнологија је луда и наставља да иде и иде, а ми покушавамо да радимо свој посао али постоје компаније које воле да померају границе. Америка је класичан пример, комерцијалне лабораторије који се баве генетским тестирањем ембриона (које нуде засноване на врло новој науци која није нужно развијена) и нуде све врсте услуга заснованих на науци која није развијена за ту сврху, али су пронашли начин да је пласирају као производ. У ту сврху и ми немамо регулаторне или етичке оквире стварно разрађене.
На ком следећем пројекту бисте желели да радите?
Пошто сада радим у Питер Меку, волелa бих да радим на пројекту рака. Рак је фасцинантан за само истраживање, то је болест генома која је пошла наопако и волелa бих да сарађујем са неким од бриљантних научника који раде у Петер Мак-у на свим аспектима истраживања рака. Надам се да ћу то моћи чим будем ималa више времена, јер сам сада превише заузетa већ започетим пројектима.
Да ли је тешко жонглирати оваквом врстом посла и мајчинством?
Дефинитивно је жонглирање! Наука је као дете, она жели да преузме ваш живот и ви то волите – ми волимо оно што радимо, заиста смо заинтересовани за то и желимо да проводимо више времена са њом – али такође волите и своју децу и желите да проводите више времена са њима како бисте уравнотежили то двоје. Постоје притисци на послу – како напредовати у каријери, како да добијете грантове, да бисте били конкурентни, морате бити у свим комисијама и дати све разговоре и рећи “да” за све ствари да бисте били само за длаку бољи од друге невероватне особе која се пријавила за грант поред вас. Покушавам да повучем тврду линију између посла и живота и будем немилосрднa. Радим са скраћеним радним временом и одлазим по сина три пута недељно, а мој муж ради остале дане. Трудим се да не дозволим да се посао увуче у мој живот више од тога, али постоје периоди који су заузетији од других. Срећнa сам што имам подршку свог шефа. Волим да радим са њoм зато радим у њеној лабораторији тако дуго. Она цени сваког од нас као појединце који живе ван лабораторије и то може бити тешко пронаћи, тако да имам флексибилност и не морам увек да се оправдавам ако морам да одем раније или урадим нешто у школи. Њена деца су мало старија, тако да је све то прошла, па је имати таквог ментора сјајна ствар.
ВИШЕ О 23. КОНГРЕСУ МЕЂУНАРОДНЕ ГЕНЕТИКЕ У МЕЛБУРНУ, ЗАЈЕДНО СА ЕКСКЛУЗИВНИМ РАЗГОВОРИМА СА УЧЕСНИЦИМА ЧИТАЈТЕ У НАШЕМ СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ.
