Признајем Партизановом тренеру Душку Вујошевићу: нисам имао агресивност, борбеност и моралну чврстину да заштитим колегиницу из еснафа Ољу Бећковић, али имам и те како довољно агресивности, борбености, моралне чврстине и права да осудим још једну његову „педагошку“ меру. Вујошевић је поново давио своје кошаркаше. И сасвим је нормално да новинари и јавност осуде овакав бруталан потез учитеља према ученицима. Човека од 54 године према момцима три деценије млађим од њега. Нечијој деци чији су родитељи баш њему поверили да се стара о њима. Иживљавање пред камерама и притом безобразно пребацивање одговорности на друге. А шта се све дешава у свлачионици Партизана, на тренинзима и у „четири зида“ не смем ни да помислим…
Спорт јесте врста гладијаторске игре, немилосрдног дриловања на тренинзима и утакмицама. Тако се уосталом стварају играчи и личности. Али оно што већ годинама ради Вујошевић није само, како он тврди, један од његових емотивних наступа. Када и они најзагриженији „Гробари“ и поштоваоци лика и дела Д. Вујошевића говоре да му је крајње време да се повуче и више не скрнави легенду о себи, онда постаје јасно да је овај тренер постао „давитељ“ своје екипе, клуба и целокупног Југословенског спортског друштва „Партизан“ на чијем је челу. И српског спорта и кошарке.
Може Вујошевић да се непримерено и неваспитано понаша према својим спортским и осталим противницима. Али ми новинари нећемо никада штедети овакве силеџије, па макар сваке године освајао по сваку цену све толико му драге трофеје. Апсурдан је његов коментар да су „злонамерни и пренаглашени коментари новинара о овом инциденту и да играчима није потребна заштита од таквих новинара који покушавају да неке његове емотивне наступе искористе стављајући се у функцију оних који не воле Партизан, а таквих има доста на власти у овом тренутку“?! Али ни овим бисерима није крај. Ово је, како каже Дуле, покушај да се добра игра Партизана и повратак на стари пут успеха стави у други план и на тај начин онемогући, па зло треба у семену сасећи?!
Теорија завере против Партизана и њега траје годинама. И увек су криви други. Неко зло које се баш увек завери баш против њега и црно-белих. И које у семену треба сасећи… Криви су ривали, судије, новинари, држава… Годинама је овакав модел бахатог понашања успевао јер је Вујошевић на тај начин додатно мотивисао играче и навијаче. његово понашање на терену и ван њега се толерисало. Зато смо на крају дошли до овакве бизарне ситуације. Да голим рукама дави момке због грешке на терену, да пљује, псује, вређа кога стигне…
Дошло је време да се Вујошевићу досуди намерна лична грешка. Не требају нам овакви „емотивни наступи“. „Гробари“, не дозволите да легенда клуба постане његов гробар. Д. Вујошевић. Давитељ или дављеник?!
