Početkom septembra igraću predstavu „Ručni rad“ sa koleginicama Isidorom Minić i Brankom Šelić, gostovaćemo u Sidneju, Kamberi, Brizbejnu, Adelaidu, Melburnu i Pertu

Australija je predivna zemlja i kada sam pre desetak godina odlazila poželela sam da se vratim. Zato se radujem ponovnom dolasku. Eto me opet sa predstavom „Ručni rad“. Igraćemo u šest gradova osam predstava: 2. i 3. septembra Sidnej, 5. septembar Kambera, 6. septembar Brizbejn, 8. septemabar Adelaid,9. i 10. septembar Melburn i 11. septembar Pert – kaže proslavljena glumica Dara Džokić u intervjuu za Srpski Glas.

„Ručni rad“ je rađen po tekstu francuskog pisca Žan Kloda Danoa. U Srbiji je ova predstava doživela veliki uspeh, šta očekujete u Australiji, s obzirom da je tema univerzalna – položaj žena u društvu kroz crnohumornu priču?
– Tragajući za nekom komedijom sa malo lica našli smo ovu crnu komediju koja se sa uspehom igra u Evropi. Mi smo odlično prošli i u Beogradu i na mnogobrojnom gostovanjima po Srbiji, a sad se nadam da će i publika u Australiji rado gledati i smejati se nemogućem zapletu ove naše predstave. Iz iskustva znam da naši ljudi sa celog prostora bivše Jugoslavije rado dolaze da čuju svoj jezik i da će to biti i ovog puta uspešno i na radost svih nas. Ovog puta će predstava biti i prevođena na engleski jezik što je veoma važno jer pretpostavljam da ima mladih i dece koji možda ne govore maternji jezik tako dobro. Možda će i da dođe neki Australijanac što bi nam bila posebna radost…

Kakva ste iskustva doživeli izvođenjem ovog komada od premijere i kakva je saradnja sa koleginicama Isidorom Minić i Brankom Šelić?
– Do sada smo imali izvanredna iskustva sa publikom i predstava se igranjem razvijala i rasla i dobijala na komičnosti i komunikativnosti. Isidora Minić i Branka Šelić su moje koleginice i prijateljice iz pozorišta Atelje 212 u kome smo zaposlene dugi niz godina. Veoma dobro se poznajemo i igramo u mnogim predstavama na repertoaru našeg uglednog pozorišta.

Sa predstavom „Mješoviti brak“ obišli ste svet i pokazali da forma putujućeg pozorišta u kojoj se glumci sami organizuju može da bude veoma uspešna…
– Da, sa „Mješovitim brakom“ smo Mima KaraDžić i ja osvojili taj produkcioni model i proputovali ceo svet sa velikim uspehom gde god smi igrali. Australija ili neke druge zemlje i kontinenti su daleko i ne postoje finansijske mogućnosti da pozorište dođe na gostovanje sa svojim velikim predstavama. Zato su ovi naši glumački napori, da sami putujemo i igramo manje forme, dragoceni kao prezentacija naše kulture, jezika i tradicije.

Kakvo je stanje u srpskoj kulturi i kako glumci opstaju?
– Stanje u kulturi je u uskoj povezanosti sa celokupnom ekonomskom situacijom u zemlji. Mali buDžet ne omogućava adekvatnu produkciju novih umetničkih dela i nedovoljnu pažnju u očuvanju naše baštine. Veoma zabrinjavajuće ali uprkos tome vitalnost naših umetnika ne dozvoljava da se sve uruši i nestane. O svakoj državi najviše govori njena kultura i to velike države znaju i razumeju.

Da li se u Srbiji živi kao u jednom rijalitiju?
– Rijaliti tv forme su u stvari moderne gladijatorske igre i to smo nažalost uvezli sa zapada. Te „niske strasti“ gledalaca se podgrevaju i okupiraju ljude veliki deo vremena tako da im ne ostane ni malo slobodnog prostora da se zapita šta se to dešava sa njim i oko njega. Jako perfidna igra medija i vlasti. Srbija je nažalost uletela i u tu zamku… Nadam se ne zauvek.

U čemu je problem srpskog društva, zašto stalno stagniramo, zašto smo u začaranom krugu?
– Srpsko društvo stagnira posle svakog svog rata… A bilo ih je onoliko i svaki put gradi sve iz početka. I najveći naš problem je što ne umemo da učimo iz svojih istorijskih iskustava, nego pravimo iste ili slične greške. Zato se i vrtimo u krug. Osim toga, ništa nije počelo juče i ne završava se sutra. Mudrost zahteva da se oslanjamo i ne odbacujemo ono dobro što su nam ostavili preci, pa makar se sa njima ideološki ne slagali i da se sve naslanja jedno na drugo. Tako se grade ozbiljne kulture i ozbiljne države. A ne svaki put iz početka.

Koji su vam dalji planovi – nove predstave, filmovi?
– Planova za budućnost uvek ima. čekaju me moje predstave u pozorištu koje već igram a sigurno će biti i nekih novih uloga. Snimila sam i nove epizode serije „Vojna akademija“ pa će se i to emitovati uskoro. Postoje još neki planovi, ali o njima kad se budu realizovali.

[box bg=“#“ color=“#“ border=“#“ radius=“0″]

Lična karta

Osnovnu školu i gimnaziju je završila na Zvezdari, nakon čega je upisala Fakultet dramskih umetnosti

Diplomirala je u klasi profesora Minje Dedića, a prvu ulogu je dobila u pozorištu Atelje 212

U njemu radi i danas, ali je gostovala i na scenama Beogradskog dramskog pozorišta, Narodnog pozorišta u Beogradu i Zvezdara teatra

Bila je učesnik festivala u Budvi, Subotici i Splitu. Glumila je u velikom broju filmova i serija i dobitnica je brojnih nagrada

Specifična zemlja

– Australija je možda i najlepši kontinent (mada nisam videla Afriku i Južnu Ameriku) i ima neku specifičnost koju nisam nigde srela. Naime, veoma lepa i bogata zemlja, a ljudi nekako opušteni, na mediteranski način. Tako mi se učinilo da je život nekako lagodniji i udobniji. Sretala sam mnogo naših ljudi od onih koji su otišli odavno do onih koji su tek pristigli i stekla utisak da je autralijska država učinila sve da im olakša život. To je bila moja glavna impresija. Ne znam da li je to još uvek tako.

[/box]

Rajko Nedić