Piše Srđan Smiljanić    

Dan kada je Kristifor Kolumbo prispeo na obalu San Salvadora, malog ostrva koje danas pripada Bahamima, označio je dolazak viševekovne nesreće za autohtone stanovnike prostora Kariba, Južne i Srednje Amerike, regiona koji danas uopšteno nazivamo Latinskom Amerikom. Već u 16. veku, španski konkvistador Fransisko Pizaro je na brutalan način srušio andsku imperiju Inka, smeštenu na prostorima današnjeg Perua, Ekvadora i severnog Čilea. U istom maniru, njegov zemljak Ernan Kortes je uništio državu Acteka, koja se nalazila na teritoriji današnjeg Meksika. Vremenom su se osvajanja širila, tako da je već do 17. veka, Španija kolonizovala gotovo celokupan prostor današnje Latinske Amerike, sa izuzetkom Brazila koji je pripao Portugalu. Svoj udeo, izborile su i Francuska, Holandija i Britanija.

Tokom 300 godina trajanja, kolonijalna uprava nad stanovnicima i prostorima Latinske Amerike je vršena na neviđeno brutalan način. Nagoveštaj promene je stigao 1804. godine, kada je na Haitiju – danas najsiromašnijoj zemlji zapadne hemisfere, koja se nalazi u gvozdenom stisku Vašingtona i u kojoj trupe Ujedinjenih Nacija pucaju na izgladnele demonstrante – posle više godina borbi protiv Napoleonove Francuske tokom kojih su Francuzi izgubili 50000 vojnika i čak 19 generala, proglašena republika. Usledila je borba Simona Bolivara, potpomognuta od strane SAD, za oslobođenje južnoameričkog kontinenta od kolonijalne vlasti tada već zalazećih mediteranskih imperija. U periodu 1813.-1825. oslobođen je severni deo južnoameričkog kontinenta, prostori današnje Venecuele, Kolumbije, Paname, Ekvadora, Perua i Bolivije – tzv. Velika Kolumbija. Međutim, ulogu prethodnih zavojevača preuzimaju SAD, posebno od 1823. godine i proklamovanja Monroove doktrine, kada regija stiče status ,,zadnjeg dvorišta SAD“. Istina, SAD nisu postale kolonijalna sila u Latinkskoj Americi. Međutim, nakon dekolonizacije, faktičku upravu teritorijama Južne Amerike preuzimaju američke korporacije. Na taj način je sproveden neokolonijalizam, usavršeni oblik vladavine nad porobljenim narodima.

Opet je prošlo više od sto godina, smenili su se beskrajni diktatori koji su u zamenu za luksuzan životni stil svoj narod rado nudili kao jeftini resurs stranim kapitalistima, da bi novi tračak nade obasjao Latinsku Ameriku. To se desilo 1959. godine, kada je Fidel Kastro zbacio zloglasni Batistin režim, uspostavljajući komunizam na Kubi. Značaj kubanskog primera za Latinsku Ameriku, ipak ne leži u instaliranju dokazano neefikasnog političkog sistema, već u trajnosti kubanskog odolevanja brojnim nasrtajima na nezavisnost zemlje. Na taj način, najveće karipsko ostrvo služi kao primer drugim bliskim narodima, da je zbacivanje okova strane prevlasti moguće. Pa ipak, prošlo je punih 40 godina, tokom kojih je viđena i Aljendeova čileanska tragedija, dok je prva sledeća zemlja regiona uspela u tome. Taj novi korak ka oslobađanju Latinske Amerike, desio se kada je Hugo Čaves uspeo da dođe na vlast u Venecueli. I mada je Čavesova vladavina daleko od idealne, posebno u smislu slabih rezultata na polju borbe protiv korupcije, on je uspeo da izvrši redistribuciju dobara u društvu, tako da je u velikoj meri smanjio siromaštvo u zemlji. Veoma je važno i to što je uspeo da nacionalizuje naftni sektor, koji su prethodno većinski držale kompanije sa zapada. Takođe se mora pomenuti njegov ideološki uticaj koji je nesumnjivo, u ogromnoj meri uticao na potonja politička dešavanja u regionu.

U tom smislu, nakon Venecuele, veliki broj zemalja Latinske Amerike uspeva da se oslobodi od ključnog stranog uticaja. 2003. godine, na vlast u Brazilu dolazi umereni levičar Lula da Silva, za čije vladavine zemlja ostvaruje izvanredne rezultate na svim poljima, dok spoljna politika postaje u potpunosti nezavisna. Tako je Lula, po prvi put uvrstio Brazil u krug ozbiljnih političkih igrača. Iste godine, na predsedničkim izborima u Argentini pobeđuje Nestor Kiršner, koji zemlju izvlači iz finansijske krize. Kiršner takođe vodi nezavisnu spoljnu politiku, odbijajući da se pridruži ,,ratu protiv terorizma“ Džordža Buša Mlađeg. Kada na vlast dolazi Kristina Fernandez Kiršner, supruga prethodnog predsednika, zemlja nedvosmisleno ulazi u antiimerijalistički, bolivarski tabor.

Novi talas bolivarskih predsednika nailazi 2005. godine, kada u Boliviji, iz redova starosedelačkog stanovništva, za predsednika biva izglasan Evo Morales. Morales, sudeći po maniru vođenja politike, ulazi u isti krug sa Kastrom i Čavesom. Iste godine, na vlast u Urugvaju dolazi Tabare Vaskes, koji je utro put izboru stranačkog kolege Hozea Muhike 2010. godine. Muhika, poznat kao ,,najsiromašniji predsednik na svetu“, ostaće zapamćen po tome što je tokom petogodišnjeg mandata živeo u skromnoj kući na periferiji Montevidea, vozio prastari Folksvagen bubu, predsedničku palatu ustupao na korišćenje beskućnicima, i učinio da Urugvaj postane prva zemlja u svetu koja potpuno legalizuje marihuanu. Njegova najpoznatija izjava glasi da ,,nije on siromašan, već je siromašan onaj kome puno treba“.

Poslednji talas bolivarskih predsednika, kreće sa Rafaelom Koriom, koji 2007. godine preuzima vlast u Ekvadoru. Koria zemlju oslobađa dugova, izbacuje američku vojnu bazu i prihvata Džulijana Asanža u okrilje ambasade Ekvadora u Londonu, gde se on i dalje nalazi. Istovremeno, nakon 17 godina pauze, Danijel Ortega, poznat kao možda i najveći saveznik Rusije i Kine u ovom delu sveta, ponovo osvaja vlast u Nikaragvi. 2008., posle ravno 60 godina vladavine partije Kolorado, levo orijentisani Fernando Lugo postaje predsednik Paragvaja, zemlje poznate po najstrašnijim od svih strašnih diktatura Latinske Amerike. Slični politički procesi, odigravaju se i u nekoliko manjih zemalja Srednje Amerike i Kariba.

Za ovo vreme, ni Vašington, čije vojne i obaveštajne kapacitete u to vreme unajveće konzumiraju ratovi na Bliskom Istoku, ne sedi skrštenih ruku. Čaves je jedva izbegao pokušaj državnog udara 2002., ali trend ozbiljnije počinje da se menja sa dolaskom na vlast Baraka Obame, kada se počelo sa povlačenjem trupa iz Iraka i Avganistana. Prvo je usledio pokušaj svrgavanja Eva Moralesa i započinjanja građanskog rata u Boliviji 2008., zatim i pokušaj destabilizacije Ekvadora 2010., da bi predsednik Paragvaja Lugo praktično bio svrgnut 2012. U međuvremenu, umire i Čaves, čiji naslednik Nikolas Maduro sve teže izlazi na kraj sa pritiskom, tako da je prošlog meseca čak proterao većinu američkih diplomata iz ambasade u Karakasu. Pošto su SAD na to pripretile sankcijama, Maduro je pre par dana dobio ovlašćenje parlamenta da do kraja godine vlada dekretima, istovremeno organizujući veliku vojnu vežbu. Brazil – čija predsednica Dilma Rusef je povodom špijunske afere globalnog prisluškivanja od strane NSA uputila najžešće kritike na račun Vašingtona – je za vreme SP u fudbalu doživeo političke proteste, detaljno propraćene od strane zapadnih medija. Predsednica Rusef je prošle godine za dlaku izbegla izborni poraz od strane proameričkog predsedničkog kandidata, nakon što je skandal povodom korupcije u nacionalnoj naftnoj kompaniji Petrobras, izbio baš pred izbore. Brazil i dalje nije miran. I predsednica Argentine Kristina Kiršner, takođe se nalazi u verbalnom ratu sa Vašingtonom, do te mere da je početkom godine doslovno izjavila: ako mi se nešto desi, ne gledajte prema istoku, gledajte prema severu. Vašington je ove godine        uspeo da dogovori i obnavljanje diplomatskih odnosa sa Kubom. Ostareli Fidel je na to prokomentarisao da on Americi ne veruje, ali opet, treba se setiti doskočice predsednika Ekvadora, da je Amerika jedina zemlja na svetu kojoj ne preti državni udar. Jer u njoj nema američke ambasade…

Međutim, ne treba unapred zaključiti kako je pojava bolivarskih predsednika samo kratkotrajna epizoda. Kuba i Venecuela su strateški partenri Moskve, Brazil je to postao kroz BRIKS, Bolivija i Argentina sve se više nameću kao takvi. Sa druge strane, za Kinu – čiji predsednik je početkom godine, na prvom forumu Kine i zemalja Latinske Amerike i Kariba  (CELAC) obećao 250 milijardi US$ direktnih investicija tokom narednih 10 godina – nema zapreka u osvajanju ovog regiona. Prošle godine, Kina je uz učešće Rusije a na užas Vašingtona, započela ostvarivanje kapitalnog geostrateškog projekta, prokopavanja Nikaragvanskog kanala, koji će uskoro predstavljati konkurenciju onom Panamskom, kontrolisanom od strane SAD.

Ne može se znati kakva je budućnost Latinske Amerike. Njena nezavisnost je i dalje u povoju, ali je i entuzijazam bolivarskih lidera na visokom nivou, a imaju i moćne saveznike. Ono što je sigurno je da ni Rusija ni Kina neće odustati od Latinske Amerike. Najbolji način za izbegavanje poraza u ratu je da se rat prenese na teren protivnika. Ako ne u njegovu kuću, onda barem u njegovo zadnje dvorište…