Пише Срђан Смиљанић    

Дан када је Кристифор Колумбо приспео на обалу Сан Салвадора, малог острва које данас припада Бахамима, означио је долазак вишевековне несреће за аутохтоне становнике простора Кариба, Јужне и Средње Америке, региона који данас уопштено називамо Латинском Америком. Већ у 16. веку, шпански конквистадор Франсиско Пизаро је на бруталан начин срушио андску империју Инка, смештену на просторима данашњег Перуа, Еквадора и северног Чилеа. У истом маниру, његов земљак Ернан Кортес је уништио државу Ацтека, која се налазила на територији данашњег Мексика. Временом су се освајања ширила, тако да је већ до 17. века, Шпанија колонизовала готово целокупан простор данашње Латинске Америке, са изузетком Бразила који је припао Португалу. Свој удео, избориле су и Француска, Холандија и Британија.

Током 300 година трајања, колонијална управа над становницима и просторима Латинске Америке је вршена на невиђено бруталан начин. Наговештај промене је стигао 1804. године, када је на Хаитију – данас најсиромашнијој земљи западне хемисфере, која се налази у гвозденом стиску Вашингтона и у којој трупе Уједињених Нација пуцају на изгладнеле демонстранте – после више година борби против Наполеонове Француске током којих су Французи изгубили 50000 војника и чак 19 генерала, проглашена република. Уследила је борба Симона Боливара, потпомогнута од стране САД, за ослобођење јужноамеричког континента од колонијалне власти тада већ залазећих медитеранских империја. У периоду 1813.-1825. ослобођен је северни део јужноамеричког континента, простори данашње Венецуеле, Колумбије, Панаме, Еквадора, Перуа и Боливије – тзв. Велика Колумбија. Међутим, улогу претходних завојевача преузимају САД, посебно од 1823. године и прокламовања Монроове доктрине, када регија стиче статус ,,задњег дворишта САД“. Истина, САД нису постале колонијална сила у Латинкској Америци. Међутим, након деколонизације, фактичку управу територијама Jужне Aмерике преузимају америчке корпорације. На тај начин је спроведен неоколонијализам, усавршени облик владавине над поробљеним народима.

Опет је прошло више од сто година, сменили су се бескрајни диктатори који су у замену за луксузан животни стил свој народ радо нудили као јефтини ресурс страним капиталистима, да би нови трачак наде обасјао Латинску Америку. То се десило 1959. године, када је Фидел Кастро збацио злогласни Батистин режим, успостављајући комунизам на Куби. Значај кубанског примера за Латинску Америку, ипак не лежи у инсталирању доказано неефикасног политичког система, већ у трајности кубанског одолевања бројним насртајима на независност земље. На тај начин, највеће карипско острво служи као пример другим блиским народима, да је збацивање окова стране превласти могуће. Па ипак, прошло је пуних 40 година, током којих је виђена и Аљендеова чилеанска трагедија, док је прва следећа земља региона успела у томе. Тај нови корак ка ослобађању Латинске Америке, десио се када је Хуго Чавес успео да дође на власт у Венецуели. И мада је Чавесова владавина далеко од идеалне, посебно у смислу слабих резултата на пољу борбе против корупције, он је успео да изврши редистрибуцију добара у друштву, тако да је у великој мери смањио сиромаштво у земљи. Веома је важно и то што је успео да национализује нафтни сектор, који су претходно већински држале компаније са запада. Такође се мора поменути његов идеолошки утицај који је несумњиво, у огромној мери утицао на потоња политичка дешавања у региону.

У том смислу, након Венецуеле, велики број земаља Латинске Америке успева да се ослободи од кључног страног утицаја. 2003. године, на власт у Бразилу долази умерени левичар Лула да Силва, за чије владавине земља остварује изванредне резултате на свим пољима, док спољна политика постаје у потпуности независна. Тако је Лула, по први пут уврстио Бразил у круг озбиљних политичких играча. Исте године, на председничким изборима у Аргентини побеђује Нестор Киршнер, који земљу извлачи из финансијске кризе. Киршнер такође води независну спољну политику, одбијајући да се придружи ,,рату против тероризма“ Џорџа Буша Млађег. Када на власт долази Кристина Фернандез Киршнер, супруга претходног председника, земља недвосмислено улази у антиимеријалистички, боливарски табор.

Нови талас боливарских председника наилази 2005. године, када у Боливији, из редова староседелачког становништва, за председника бива изгласан Ево Моралес. Моралес, судећи по маниру вођења политике, улази у исти круг са Кастром и Чавесом. Исте године, на власт у Уругвају долази Табаре Васкес, који је утро пут избору страначког колеге Хозеа Мухике 2010. године. Мухика, познат као ,,најсиромашнији председник на свету“, остаће запамћен по томе што је током петогодишњег мандата живео у скромној кући на периферији Монтевидеа, возио прастари Фолксваген бубу, председничку палату уступао на коришћење бескућницима, и учинио да Уругвај постане прва земља у свету која потпуно легализује марихуану. Његова најпознатија изјава гласи да ,,није он сиромашан, већ је сиромашан онај коме пуно треба“.

Последњи талас боливарских председника, креће са Рафаелом Кориом, који 2007. године преузима власт у Еквадору. Кориа земљу ослобађа дугова, избацује америчку војну базу и прихвата Џулијана Асанжа у окриље амбасаде Еквадора у Лондону, где се он и даље налази. Истовремено, након 17 година паузе, Данијел Ортега, познат као можда и највећи савезник Русије и Кине у овом делу света, поново осваја власт у Никарагви. 2008., после равно 60 година владавине партије Колорадо, лево оријентисани Фернандо Луго постаје председник Парагваја, земље познате по најстрашнијим од свих страшних диктатура Латинске Америке. Слични политички процеси, одигравају се и у неколико мањих земаља Средње Америке и Кариба.

За ово време, ни Вашингтон, чије војне и обавештајне капацитете у то време унајвеће конзумирају ратови на Блиском Истоку, не седи скрштених руку. Чавес је једва избегао покушај државног удара 2002., али тренд озбиљније почиње да се мења са доласком на власт Барака Обаме, када се почело са повлачењем трупа из Ирака и Авганистана. Прво је уследио покушај свргавања Ева Моралеса и започињања грађанског рата у Боливији 2008., затим и покушај дестабилизације Еквадора 2010., да би председник Парагваја Луго практично био свргнут 2012. У међувремену, умире и Чавес, чији наследник Николас Мадуро све теже излази на крај са притиском, тако да је прошлог месеца чак протерао већину америчких дипломата из амбасаде у Каракасу. Пошто су САД на то припретиле санкцијама, Мадуро је пре пар дана добио овлашћење парламента да до краја године влада декретима, истовремено организујући велику војну вежбу. Бразил – чија председница Дилма Русеф је поводом шпијунске афере глобалног прислушкивања од стране НСА упутила најжешће критике на рачун Вашингтона – је за време СП у фудбалу доживео политичке протесте, детаљно пропраћене од стране западних медија. Председница Русеф је прошле године за длаку избегла изборни пораз од стране проамеричког председничког кандидата, након што је скандал поводом корупције у националној нафтној компанији Петробрас, избио баш пред изборе. Бразил и даље није миран. И председница Аргентине Кристина Киршнер, такође се налази у вербалном рату са Вашингтоном, до те мере да је почетком године дословно изјавила: ако ми се нешто деси, не гледајте према истоку, гледајте према северу. Вашингтон је ове године        успео да договори и обнављање дипломатских односа са Кубом. Остарели Фидел је на то прокоментарисао да он Америци не верује, али опет, треба се сетити доскочице председника Еквадора, да је Америка једина земља на свету којој не прети државни удар. Јер у њој нема америчке амбасаде…

Међутим, не треба унапред закључити како је појава боливарских председника само краткотрајна епизода. Куба и Венецуела су стратешки партенри Москве, Бразил је то постао кроз БРИКС, Боливија и Аргентина све се више намећу као такви. Са друге стране, за Кину – чији председник је почетком године, на првом форуму Кине и земаља Латинске Америке и Кариба  (ЦЕЛАЦ) обећао 250 милијарди УС$ директних инвестиција током наредних 10 година – нема запрека у освајању овог региона. Прошле године, Кина је уз учешће Русије а на ужас Вашингтона, започела остваривање капиталног геостратешког пројекта, прокопавања Никарагванског канала, који ће ускоро представљати конкуренцију оном Панамском, контролисаном од стране САД.

Не може се знати каква је будућност Латинске Америке. Њена независност је и даље у повоју, али је и ентузијазам боливарских лидера на високом нивоу, а имају и моћне савезнике. Оно што је сигурно је да ни Русија ни Кина неће одустати од Латинске Америке. Најбољи начин за избегавање пораза у рату је да се рат пренесе на терен противника. Ако не у његову кућу, онда барем у његово задње двориште…