Italijan Valerio Riketi je po dolasku u Australiju 1914. godine imao samo šesnaest godina, ali niko nije mogao precizno da utvrdi zašto se ovaj čovek odlučio za samački život u nepoznatoj zemlji. Veći deo života proveo je u mestu Grifit, u pećini, koju je pretvorio u jedini dom i koja mu je pružala zaštitu od drugih ljudi. Danas je Riketijeva pećina na listi državnog registra baštine.

Priča o mestu Grifit, u Novom Južnom Velsu, udaljenom 6 sati vožnje od Sidneja i 5 sati od Melburna, ne može proći a da se ne podseti na neobičnog Italijana, migranta iz malog mesta Sondala u Lombardiji.

Ovaj neobičan čovek bio je usamljenik, koji je skoro ceo život u Australiji, proveo u pećini, na brdu iznad Grifita, koja je bilo njegovo sigurno utočište. Sasvim slučajno je bio otkriven, ali ni tada nikome nije rekao, niti je iko mogao da pretpostavi, zašto se mlad čovek odlučio na ovakav život. Bilo je priča da je bio razočaran u ljubav, ali mnogi više ljudi je smatralo da je to bio njegov način života i da je uživao u jednostavnosti koji mu je takav život pružio. Šta god da je bio razlog, ovaj misteriozni pustinjak je ostavio traga u Australiji, na neuobičajen i jedinstven način. Toliko je njegiva osobenost bila zanimljiva, da je postao značajan deo istorije zemlje u koju je došao, a njegovu pećinu, koja je sada zaveštana u državni registar baštine, svakodnevno posećuju radoznali turisti.

Ovo je priča o njemu i njegovom neobičnom životnom putu.

SAN O AUSTRALIJI

Valerio Riketi je rođen 1898. godine u italijanskom malom mesto Sondalo, u podnožju Alpa, na granici sa Švajcarskom. Kao mali voleo je da pomaže ljudima oko izgradnje kuća i kao šegrt veoma brzo je učio taj zanat. Za Australiju je čuo tako što je imao ujaka, Bortola Riketija, koji je napustio Italiju u vreme „Zlatne groznice“ i u potrazi za boljim životom u Australiju je došao 1880. godine. On je uspeo da se snađe, pa je kupio i veliku farmu u Kvinslendu, gde je kasnije živelo još nekoliko potomaka ove familije. Valerio je slušao priče o svom ujaku i sanjao da i on jednoga dana dođe u Australiju. Rođaci su ga savetovali da krene na put pre nego što izbije Prvi svetski rat, koji se nagoveštavao. Tako je i uradio. Sa samo 16 godina uputio se na dalek put, ali u jednom momentu, njegov život je, po svemu sudeći, krenuo u suprotnom pravcu.

Umesto da se sastane sa svojim rođacima u Kvinslendu, on se iskrcao u luci Piri u Južnoj Australiji. Tako je započeo život u Australiji, potpuno sam, ali za to nije mario, već je tražio način da ostvari sebi život kakav želi. Veoma brzo je naučio engleski jezik, a već je govorio italijanski, francuski i nemački jezik. Sve do 1918. godine radio je u rudniku, u mestu Broken Hil, koje je napustio, jer se jako razočarao u ljubav. Devojka u koju se zaljubio i koju je želeo da oženi, ga je odbila, i slomljenog srca Valerio više nikada nije našao novu ljubav, a vremenom je počeo da izbegava druge ljude.

UTOPIJSKI ŽIVOT

Valerio je postao problematičan i postao je poznat i australijskoj policiji. Gde god bi se nastanio, nije pronalazio svoj mir, već ga je put vodio dalje u nepoznato. Tek kada je stigao u Grifit, pronašao je svoje mesto pod suncem. Lutao je po obližnjem šipražju, kada je primetio da se tu nalazi velika pećina, koju je od tada prihavtio kao svoj dom. U njoj je proveo dvanaest godina, gradeći noću sve što mu je neophodno za život, a da to niko nije primetio.  Pećinu je pretvorio u svoju privatnu utopiju, sa kuhinjom, kapelom, uređenim stazama, kamenim zidovima, stepenicama i terasastim baštama. Sve je to bilo njegovih ruku delo. Njegova potreba za povučenošću navela ga je da zadrži nekoliko mesta za skrivanje u slučaju da ljudi naiđu, a za jedno od njih napravio je kružnu pećinu ograđenu kamenim zidovima oko velikog drveta, koje je imalo špijunku. Svoje zidarsko umeće Valerio je iskoristio za izgradnju masivnih kamenih galerija. Za vreme boravka u svojoj nesvakidašnjoj kući, ručno je preneo stotine tona kamena, a da toga niko nije bio svestan u bližoj okolini. Zidove je oslikavao cvećem, a i sam ih je gajio u svojoj bašti, kao i neko voće i povrće.

Tokom jednog nezgodnog pada polomio je nogu i nagnječio rebra, zbog čega nije mogao da se kreće. U takvom stanju ga je pronašao slučajni prolaznik, koji ga je odvezao u bolnicu u Grifitu. Teka tada je otkriven njegov identitet. Nakon oporavka u bolnici, vratio se u svoju pećinu, gde ga je posećivao doktor koji ga je lečio i koji mu je, u međuvremenu, postao dobar prijatelj. On mu je i rekao da u blizini živi još Italijana i na njegov nagovor Valerio je stupio u kontakt sa njima. Svi pokušaji drugih ljudi da ga izvuku iz usamljenosti nisu urodili plodom. Čak i kada je radio neko vreme na imanju jednog od Italijana, i tada je spavao u šupi i nije se družio sa drugim ljudima. I nakon toga bi se opet vraćao u svoju pustinju i svoju utopiju, sa kojom se godinama saživeo.

Sanja Mirić – Šakić

Večni počinak u rodnoj Italiji

Životni put Valeria Riketija je nadasve neobičan, a kada je i sam mislio da će život završiti u svojoj omiljenoj kući, opet su mu životne okolnosti nametnule drugačiji put i kraj. Valerio je kupio povratnu kartu kada je odlučio da poseti svog brata u Italiji, 1952. godine. Nikada se nije vratio sa tog puta. Na večni počinak je otišao upravo u svojoj rodnoj Italiji, u svojoj 54 – oj godini života, te iste godine kada je otišao u poseti bratu.

Tradicionalna tehnika gradnje

Nakon što je Valerio otkriven, saznalo se  da je u gradnji svog doma koristio tradicionalnu zanatsku veštinu zidanja zidova od suvog kamena, a koju je naučio tokom svog šegrtovanja u svojoj domovini. Riketijev pustinjački dom, koji je potpuno sam završio, pokriva 160 hiljada kvadratnih metara stenovitog grebena u oblasti Grifit. Za gradnju je koristio samo prirodne materijale, koje je pronalazio u blizini a sama kuća je bila deo prirodnog pejzaža.