Италијан Валерио Рикети је по доласку у Аустралију 1914. године имао само шеснаест година, али нико није могао прецизно да утврди зашто се овај човек одлучио за самачки живот у непознатој земљи. Већи део живота провео је у месту Грифит, у пећини, коју је претворио у једини дом и која му је пружала заштиту од других људи. Данас је Рикетијева пећина на листи државног регистра баштине.

Прича о месту Грифит, у Новом Јужном Велсу, удаљеном 6 сати вожње од Сиднеја и 5 сати од Мелбурна, не може проћи а да се не подсети на необичног Италијана, мигранта из малог места Сондала у Ломбардији.

Овај необичан човек био је усамљеник, који је скоро цео живот у Аустралији, провео у пећини, на брду изнад Грифита, која је било његово сигурно уточиште. Сасвим случајно је био откривен, али ни тада никоме није рекао, нити је ико могао да претпостави, зашто се млад човек одлучио на овакав живот. Било је прича да је био разочаран у љубав, али многи више људи је сматрало да је то био његов начин живота и да је уживао у једноставности који му је такав живот пружио. Шта год да је био разлог, овај мистериозни пустињак је оставио трага у Аустралији, на неуобичајен и јединствен начин. Толико је његива особеност била занимљива, да је постао значајан део историје земље у коју је дошао, а његову пећину, која је сада завештана у државни регистар баштине, свакодневно посећују радознали туристи.

Ово је прича о њему и његовом необичном животном путу.

САН О АУСТРАЛИЈИ

Валерио Рикети је рођен 1898. године у италијанском малом место Сондало, у подножју Алпа, на граници са Швајцарском. Као мали волео је да помаже људима око изградње кућа и као шегрт веома брзо је учио тај занат. За Аустралију је чуо тако што је имао ујака, Бортола Рикетија, који је напустио Италију у време „Златне грознице“ и у потрази за бољим животом у Аустралију је дошао 1880. године. Он је успео да се снађе, па је купио и велику фарму у Квинсленду, где је касније живело још неколико потомака ове фамилије. Валерио је слушао приче о свом ујаку и сањао да и он једнога дана дође у Аустралију. Рођаци су га саветовали да крене на пут пре него што избије Први светски рат, који се наговештавао. Тако је и урадио. Са само 16 година упутио се на далек пут, али у једном моменту, његов живот је, по свему судећи, кренуо у супротном правцу.

Уместо да се састане са својим рођацима у Квинсленду, он се искрцао у луци Пири у Јужној Аустралији. Тако је започео живот у Аустралији, потпуно сам, али за то није марио, већ је тражио начин да оствари себи живот какав жели. Веома брзо је научио енглески језик, а већ је говорио италијански, француски и немачки језик. Све до 1918. године радио је у руднику, у месту Брокен Хил, које је напустио, јер се јако разочарао у љубав. Девојка у коју се заљубио и коју је желео да ожени, га је одбила, и сломљеног срца Валерио више никада није нашао нову љубав, а временом је почео да избегава друге људе.

УТОПИЈСКИ ЖИВОТ

Валерио је постао проблематичан и постао је познат и аустралијској полицији. Где год би се настанио, није проналазио свој мир, већ га је пут водио даље у непознато. Тек када је стигао у Грифит, пронашао је своје место под сунцем. Лутао је по оближњем шипражју, када је приметио да се ту налази велика пећина, коју је од тада прихавтио као свој дом. У њој је провео дванаест година, градећи ноћу све што му је неопходно за живот, а да то нико није приметио.  Пећину је претворио у своју приватну утопију, са кухињом, капелом, уређеним стазама, каменим зидовима, степеницама и терасастим баштама. Све је то било његових руку дело. Његова потреба за повученошћу навела га је да задржи неколико места за скривање у случају да људи наиђу, а за једно од њих направио је кружну пећину ограђену каменим зидовима око великог дрвета, које је имало шпијунку. Своје зидарско умеће Валерио је искористио за изградњу масивних камених галерија. За време боравка у својој несвакидашњој кући, ручно је пренео стотине тона камена, а да тога нико није био свестан у ближој околини. Зидове је осликавао цвећем, а и сам их је гајио у својој башти, као и неко воће и поврће.

Током једног незгодног пада поломио је ногу и нагњечио ребра, због чега није могао да се креће. У таквом стању га је пронашао случајни пролазник, који га је одвезао у болницу у Грифиту. Тека тада је откривен његов идентитет. Након опоравка у болници, вратио се у своју пећину, где га је посећивао доктор који га је лечио и који му је, у међувремену, постао добар пријатељ. Он му је и рекао да у близини живи још Италијана и на његов наговор Валерио је ступио у контакт са њима. Сви покушаји других људи да га извуку из усамљености нису уродили плодом. Чак и када је радио неко време на имању једног од Италијана, и тада је спавао у шупи и није се дружио са другим људима. И након тога би се опет враћао у своју пустињу и своју утопију, са којом се годинама саживео.

Сања Мирић – Шакић

Вечни починак у родној Италији

Животни пут Валериа Рикетија је надасве необичан, а када је и сам мислио да ће живот завршити у својој омиљеној кући, опет су му животне околности наметнуле другачији пут и крај. Валерио је купио повратну карту када је одлучио да посети свог брата у Италији, 1952. године. Никада се није вратио са тог пута. На вечни починак је отишао управо у својој родној Италији, у својој 54 – ој години живота, те исте године када је отишао у посети брату.

Традиционална техника градње

Након што је Валерио откривен, сазнало се  да је у градњи свог дома користио традиционалну занатску вештину зидања зидова од сувог камена, а коју је научио током свог шегртовања у својој домовини. Рикетијев пустињачки дом, који је потпуно сам завршио, покрива 160 хиљада квадратних метара стеновитог гребена у области Грифит. За градњу је користио само природне материјале, које је проналазио у близини а сама кућа је била део природног пејзажа.