[dropcap font=“0″]Г[/dropcap]енерални штрајк. По дефиницији потпуна обустава рада. Када чујемо да је у некој земљи генерални штрајк, стаје све или сектор који је у протесту. Удружују се сви синдикати, па рецимо здравство или просвета солидарно учествују уз поштовање минималних услова рада. А тек када је штрајк у целој земљи…. Нема превоза, штампе, све је затворено, све је стало. На тај начин синдикати, радници, запослени у државним установама, али и грађани шаљу јасну поруку властима да неће одсутати од својих захтева, да су једниствени у намери да не дозволе да им се нека права ускрате, донесе неки спорни закон или смање зараде. Властима је јасно да мора да се преговара или ће земља бити паралисана…
У Србији већ годинама влада синдикално и уопште, радничко мртвило. Земља тоне у све већу кризу, опљачкана је и разорена, мењају се владајуће гарнитуре, а остаци радничке класе, армија незадовољних и незапослених и даље ћуте. Веровали или не, у Србији данас има више од 23.310 синдиката! Док се припрема овај текст и одштампа Српски Глас, вероватно ће их бити и више. Испада да имамо више синдиката неко радника, јер када дође до неког протеста, скупи се само шачица синдикалних активиста и случајних пролазника.
У Србији су од новембра ове године смањене плате, пензије и остала примања државних чиновника. Незадовољство је велико, јер су та примања ионако мизерна. Најављени су штракови, али су они углавном симболични. Ових дана генерални штрајк најавили су просветни радници. Уместо да сви стану са радом ако је најављена тотална обустава, у неким школама се редовно одвија настава, у некима су часови скраћени или наставно особље по договору одређује темпо рада. Синдикати су разједињени, радници уплашени и равнодушни, о синдикалним вођама и њиховом лику, делу и примањима и да не говоримо, тако да ресорни министар има довољно простора за маневар да умањи озбиљност штрајка и доведе у питање кредибилитет штрајкача. И само потврди решеност државе да спроведе „неопходне реформе које ће бити болне за све, да би касније било боље свима“. Уз наравно претњу отказима и другим репресалијама ако се не поштује закон…
У Србији изгледа не постоји свест да се јаким синдикатима и притисцима на власт, остваре или одбране нека права. У Србији се годинама ћути и трпи. Запослени и незапослени за Први мај роштиљају и веселе се по српским излетиштима. док се по свету праве озбиљне параде. Србин чека да догори до ноктију, да баш закрчи стомак. А онда нема генералног штрајка, преговора, тактизирања. Србин онда подиже револуцију. Остало већ знамо.