Владо Радовановић је рођен у селу Бријест, у подножју Мајевице, 1926. године. У Аустралију је стигао по завршетку грађанског рата у Босни и Херцеговини, 1995. Био је познати адвокат и угледни члан српске заједнице. Преминуо је у Мелбурну 2. јула ове године. Ово су делови из његове аутобиографије, коју је написао пред крај живота.
Младост, зрелост, адвокатски дани
По изласку из војске 1947. упућен сам на банкарски курс при Народној банци БиХ у Сарајеву који сам завршио са одличним успјехом. При завршетку курса објављена је злогласна резолуција Информбироа у којој је Стаљин оптужио Тита за скретање са правог пута комунизма. Чланови партије и СКОЈ-а стављени су пред судбоносну дилему да се изјасне за подршку или великом Совјетском Савезу или КПЈ. У то вријеме сам био секретар СКОЈ-а и имао редовне контакте са директорком кадровске службе Народне Банке БиХ Едибом Даутовић. Она је била предратни члан партије, пореклом из Тузле, и односила се према мени са симпатијама. Изјашњавање чланова комитета министарстава владе БиХ о резолуцији трајало је непрекидно три дана и три ноћи у огромној сали Народне банке, било је времена само за сендвиче и тоалет. Вођене су оштре полемике и ја сам покушао неколико пута да устанем и да се изјасним за ИБ, да је Стаљин у праву, али ме је Едиба, која је сједила до мене спријечила. Много чланова се изјаснило за резолуцију, а када сам ја коначно треће вечери устао, питао сам предсједништво: “За кога су се изјаснили најстарији комунисти у Југославији, Моша Пијаде и Родољуб Чолаковић, чланови партије од оснивања 1919.?” Одговорили су да су они за Тита, а ја сам рекао: “Онда сам и ја.” Сви они који су се изјаснили за резолуцију завршили су на Голом отоку, па и Едиба, а мало је недостајало да тамо завршим и ја.
Док сам по потреби службе радио у Брчком шеф ми је био Мухарем Физовић – Фиско који ми је постао и јако добар пријатељ. Стицајем несрећних околности он је у новембру 1951. погинуо у војном џипу на путу из Брчког у Сарајево, у мом присуству, што ме је тешко погодило и остало дубоко урезано у памћење. Кад је Фиско добио премјештај у Сарајево на мјесто начелника Удбе повео је и мене са собом да му правим друштво, да наводно копирам нека тајна документа у Сарајеву. На путу смо се зауставили у Тузли да преноћимо, и умјесто да одемо у хотел на спавање, Фиско ме је одвео код Бешлагића, познатог ћевабџије и весељака гдје смо дуго остали и право одатле продужили пут за Сарајево. Упркос густој јесењој магли Фиско је инсистирао да наставимо пут и мада није имао положен возачки испит он је возио, док је брзине мијењао наш возач Ливадић сједећи позади. Већ близу нашег одредишта, код Сарајевског Кисељака, Фиско је убрзао џип на уском путу који је ишао горе-доле, јер је препознао џип испред нас у којем су били његови ратни другови, па је покушао да их стигне. Изненада се испред нас појавио велики камион пун балвана, и како Фиско у брзини није успио да закочи, ударили смо право у камион. Ја сам при удару од инерције излетио кроз отворен прозор, али чим сам устао и прибрао се, видио сам стравичан призор са тешко повријеђеним Фиском и нашим сапутником Бешлагићем. Брзо сам организовао превоз тешко повријеђених колега локалним аутобусом који је наишао из супротног смјера, издајући одлучна наређења збуњеном возачу који је оклијевао. На жалост, све је било узалуд, исте вечери, два сата касније, Фиско и Беширевић су преминули у војној болници.
У Другом свјетском рату смо нас шесторо дјеце остали сирочади после трагичне смрти нашег оца, па смо старији брат и ја помагали осталој браћи и сестри да се школују, и сви су били одлични ученици. Старији брат и ја смо наставили да се школујемо уз рад, па смо сви ми стекли академско образовање и цијењене професије: Стјепан – директор на естради, Боцо – економиста, Цвијан – професор књижевности, Ружа – љекар педијатар и ја – адвокат. Сви смо постали врло угледни у својим срединама.
- сам декретом премјештен са послом из Брчког у Братунац. Одлазак у мали забачени град подаље од мог родног краја није на први поглед обећавао пуно, па су ми колеге рекле да ћу тамо постати пијаница, коцкар или да ћу се оженити. Убрзо по доласку упознао сам мјештане, па и школске наставнике, који су ми рекли да ускоро долази нова учитељица Нада из Баната и показали ми њену слику. Нас двоје смо се ускоро упознали на игранци у хотелу, а у јулу 1954. смо се вјенчали. Био је то почетак срећног и складног брака дугог 66 година.
Из Братунца ме служба 1955. године одвела у Зворник. Нада је добила посао као учитељица, а због мањка просветног особља добила је и стан. Супруга је била запажена и цијењена као просветни радник, а као одличан говорник је изабрана за одборника у Скупштини општине, гдје се такође афирмисала. Живот у Зворнику, гдје смо били око 10 година, остао ми је у сјећању као један од најљепших периода у мом животу. Ту смо Нада и ја добили 1956. прво дијете, Весну, а двије године касније и Мирјану. Свакодневно смо се дружили са мојим рођаком Цвјетком и Спасом, а наша дјеца су се предивно слагала и играла. Цијело љето, од јуна до септембра, смо проводили на ријеци Дрини, уживајући у одмору, пливању и пецању. Нада и Спаса су носиле на ријеку корпе пуне разноврсне хране, а ја сам доносио велику лубеницу коју смо хладили у ријечној води ограђеној камењем. Увече смо поред ријеке пекли на роштиљу рибу упецану током дана. У близини ријеке биле су пољане камилице које су предивно мирисале.
- сам службеним декретом премјештен у Тузлу, али убрзо после тога долази до смјене Ранковића и велике реформе УДБЕ, када сам пензионисан, као и већина њених тадашњих службеника. Од отпремнине смо Нада и ја купили Сингерову штрикаћу машину на којој смо убрзо професионално штрикали џемпере.
Прерано пензионисан, са само 40 година, убрзо сам одлучио да се студирањем права припремим за нови позив. За три и по године сам ванредно завршио Правни факултет у Београду, када је просјек редовног студирања био више од седам година. Као дипломирани правник добио сам посао као шеф правне службе Осигуравајућег завода у Тузли, али сам 1970. после случајног сусрета са мојим вршњаком ис сусједног села Бошком Тодоровићем, кога нисам видио још од краја рата, добио од њега велико охрабрење и подршку да положим адвокатски испит. Он ме примио као најрођенијег да станујем код њега у Београду, и док је он био на послу ја сам учио. После подне смо редовно ишли у шетњу, а кад ме је преслишавао пређено градиво чудио се мом брзом усвајању и питао да ли сам уопште спавао! Два писмена и усмени испит, који су трајали 3 дана, положио сам из прве, што се ријетко догађало. Положени испит смо, да ‘полијемо’, раскошно прославили са друговима у ресторану Протокола на Теразијама.
Адвокатску канцеларију отворио сам септембра 1973. у Тузли и брзо постао познат у народу да не наплаћујем правне савјете, да сиромашне браним бесплатно, а парнице на почек. Постао сам специјалиста за накнаду штета насталих у саобраћајним удесима, посебно иностраним. Уредно сам скупљао разна документа, љекарске налазе и изјаве свједока и вјешто комплетирао захтјеве за одштету за моје клијенте, обично млађе људе без већег образовања, и слао их у надлежна инострана осигуравајућа друштва. Исплата после нагодбе је обично била у виду ‘капитализоване ренте’, пензије исплаћене унапријед у готову, па сам странкама из иностранства доносио пуне кофере ‘дојч’ марака, а мени је припадало 10%. У својој адвокатској каријери бранио сам и најтеже случајеве пред највишим судовима, заједно са тада чувеним адвокатом Филом Филотом.
Успјешна каријера адвоката доносила ми је велике приходе, па смо супруга и ја у то вријеме поред великог стана у Тузли имали и апартман у Дубровнику и дивну викенд кућу на Мајевици, у којој смо редовно проводили викенде на чистом ваздуху. Подигнута на надморској висини од преко 700 метара, са погледом који је пуцао на све стране, налазила се на великом плацу пуном воћки и вртом. Са нама су тамо често били и остали чланови фамилије, па и најмлађи, унука Мариета и унук Ацо. Дјеца су уживала у шетњи по ливадама и игри, брању цвијећа и дивљег воћа. Пријатељ Пепо је пуно помагао у разним пословима око уређивања плаца, а прија Пепа и Нада заједно су кувале разне специјалитете и припремале зимницу. Служила се наша домаћа ракија од шљиве или крушке, а за државне празнике се са многобројним гостима окретао ражањ. Пуно времена на Мајевици провео сам са мојим одличним другом Миливојем Пејићем, у разговору, читању и размјени књига, брању и припремању гљива. Уживали смо у нашој викендици око 15 година, али оно за шта је требало пуно рада да би се стекло, нестало је преко ноћи почетком грађанског рата у Босни.
У зиму 1987. доживио сам са Надом, унуком Мариетом и пријатељима Миливојем и Соњом саобраћајни удес на повратку са викендице кући у којем смо за длаку избјегли трагедију. Ноћ, снијег који је већ дуго падао и залеђени пут су допринијели мом губитку контроле над аутом, али сам у последњем тренутку направио лијеви ‘ајншлаг’ и тако избјегао провалију са једне и бетонски стуб са друге стране. Спасио нас је удар у дрво око којег је био замрзнути снијег, што је знатно ублажило удар. Тада ми је у пар секунди пред очима пролетио цијели живот. Најтежа помисао ми је била да је могла да настрада моја унука Мариета која је тек почела да живи. Изашао сам из кола и из свег гласа повикао: ‘Има Бога! Ја од данас поново вјерујем у Бога!’
У следећем броју: Грађански рат деведесетих и избјеглиштво.
