На предлог и наговор наше фоторепортерке кренули смо путем ка малом успаваном приморском градићу Бајрон Беј који се налази на југоисточном делу Аустралије, територији Новог Јужног Велса где нам се указала идеална прилика да и те како успоримо, опустимо се и уживамо. За разлику од неких од нас, фоторепортерка је имала далеко више разлога за уживања којима није било краја.
Ова примамљива дестинација са препознатљивим обележјем – великим белим светиоником, недељно привлачи 5,000 посетилаца и туриста широм Аустралије и света. Није тајна да су у Бајрон Беју уточиште и топли дом пронашле богате и познате холивудске личности попут браће Хемсворт, да у њему поред завидног броја милионера и билионера упоредо живе „хипици“ и „бекпекери“. Бајрон Беј се показао и као идеално место за сусрете старих добрих другара и пријатеља које понекада немате прилике да сретнете ни у месту у коме живите али празник је за очи кад их угледате на улици “начичканој” елитним ресторанима и то управо у Бајрон Беју, што је био случај и са нама.
Такви сусрети створе осећај као да сте срели давно изгубљене рођаке. Узајамној срећи није било краја при сусрету са “наше горе листом” ТВ презентером чувеним, познатим и у свету новинарства високо котираним Kарлом Стефановићем, његовом прелепом, љупком и увек насмејаном супругом Јасмин и дружином. Направити “озбиљан” снимак са Јасмин и нашом репортерком била је готово немогућа мисија јер су њихов урођени смисао за хумор, потреба за непресталним “ћаскањем” и смехом били препрека у остварењу такве замисли, мада ни Kарл није био ништа бољи од њих. Након усрдних разговора, шала и смеха до суза пали смо једни другима у срдачне топле другарске загрљаје из којих нико није журио да се отргне.
Kонкретан разлог нашег доласка у Бајрон Беј био је седамнаести по реду Фестивал латино – америчког плеса који је привукао велики број заљубљеника у латино амерички плес разних националности, међу којима и српске. Овај фестивал латино америчког плеса је само један у низу престижних међународних културних манифестација у организацији оснивача, директора и професионалног кореографа Скај Блу која се професионално бави плесом 30 година.
Скај је такође и власница школе плеса у Мелбурну кроз коју је прошло хиљаде полазника. Плес је за Скај велика страст која, како каже, буди емоције и осећај за лепоту. Њен велики успех огледа се у достигнућима, резултатима као и по ентузијазму њених полазника у тренинзима свих видова латино америчког плеса.
Наша репортерка рођена Трстеничанка, иначе ћерка легендарног фрулаша Бранка Шљивовца, поред огромне љубави према српској традицији, култури и фолклору дуги низ година бави се и модерним плесом салсом, бачатом и зуком. По вокацији дипломирани психолог, вешто успева да усклади своја пословна и лична интересовања и налази времена за уживање у чарима латино – америчког плеса који су за њу, како каже, уметност и спорт. Својом појавом и учешћем на фестивалу пленила је пажњу присутних и побрала аплаузе док јој је са лица блистао осмех задовољства.
Истраживања су потврдила да плес, не само што је забаван и подиже расположење, већ доприноси физичкој кондицији, обликовању мишића, јачању костију и смањује стрес а за стрес је познато да утиче на слабљење имунитета и развој болести.
Плес код деце развија когнитивне способности, перцепцију, памћење и пажњу. Родитељи двогодишње девојчице Саре Еванс запазили су да њихова ћеркица воли да плеше, понекад кријући се а понекад пред публиком али увек са страшћу и осмехом. Приметивши ту наклоност свог детета према музици и плесу, родитељи су је са свега 2 године уписали у балетску школу и пружили могућност да крене тим путем којим и данас корача. Своју успешну професионалну каријеру отпочела је пре 17 година и постала један од директора школе плеса „Bossa Latina“. Сара је пронашла себе у ономе што је чини изузетно срећном.
Сигурни смо да је неко рекао да плес благотворно утиче и на бол, а бол се након вишечасовног кретања код неких од нас појавила у ногама и костима али то није од плеса, већ с’ тога што смо зашли у послеподне живота.
С болом у “дотрајалим” костима упутили смо се у ресторан “No bones” ( „БЕЗ KОСТИ”). До сазнања о овом ресторану необичног назива дошли смо путем ТВ емисије “Travel guides”. Вођени великом знатижељом похрлили смо да што пре стигнемо и уверимо се у истинитост приче да у том вегетаријанском ресторану служе пилећа крилца, шницле са преливом од сира, лигње, хамбургер са сланином и много што шта. Реч је о ресторану који служи искључиво храну биљног порекла без млечних производа, храну која је само налик на горе наведено. “Шта, нема меса?!” дакле, неко ће од нас остати гладан јер не преферира вегетеријанску храну. Kада су почела да пристижу фамозна пилећа крилца, лигње и све по реду, остали смо затечени. “Види крилца, види лигње, па то је немогуће да има било какве везе са састојцима биљног порекла, та иди бегај”.
Што од глади, што од радозналости, прионули смо на дегустацију и препустили се уживању у неописивим укусима хране о којој смо касније опширније поразговарали и са шефом кухиње. Ово несвакидашње искуство, превазишло је сва наша очекивања и навело нас на закључак да се не може увек веровати само очима, треба се ослонити и на чуло укуса.
Обогаћени прелепим новим сазнањима и утисцима из Бајрон Беја, ближило се време за враћање у реалност у којој више није било простора за успоравање, опуштање али за уживање га увек и свуда ипак треба наћи. Време, за повратак кући у сунцем окупани Kвинсленд.
За Српски глас: Јелена Недељковић
