[dropcap font=“0″]А[/dropcap]ко сте се прошли пут у чланку о промаји насмејали, е сад ћете да плачете. А лепо сам вам говорио да се не смејете пуно јер ћете сутра или следеће недеље, као у овом случају да кукате.
Свет је дефинитивно полудео.
Кратак историјат пута до луднице.
Неко је некада одлучио да се призна Косово. И поред упозорења да то може да представља преседан који ће се у будућности катастрофално одразити на десетине нација које имају сличан проблем. Ти неки су говорили ово је јединствен случај.
Ето им га сад. Крим. Откачи се од Украјине, па следи даље и следеће, не само у Украјини.Шушка се о томе и у осталим деловима света. Да не би улазили у неке дубље анализе, на крају крајева не желим да се представљам као политички аналитичар, морам да кажем следеће.
Недавно смо били сведоци акције америчке војске која је послала специјалне јединице у покушају спасења једног новинара. То је на велику жалост било неуспешно. Верујем да је цео свет желео да то успе. Са друге стране Русија покушава да заштити милионе својих грађана у Украјини и то се осуђује и санкционише.
Један човек и милион људи.
Сад су се Американци и Европска Унија, а видим и Аустралија одлучили да уведу санкције Русији, која наравно одговара, па и она сама доноси низ санкција ка тим земљама.
Ја овде наравно прескачем многе детаље, одлуке и чињенице, да би једноставно дошао до неког закључка, који је у ствари најважнији у животу једног човека или читаве нације, а то је просто да нико беспотребно не изгуби живот, и да сви једноставно можемо лагодно да живимо. Ништа више, а ни мање.
Тако се сада налазимо у ситуацији да је у овом тренутку Русија увела ембарго на увоз пољопривредних производа из земаља које су јој увеле санкције. Тако ће рецимо Аустралија да изгуби неколико стотина милиона долара на извозу меса.
Како највећи економски стручњаци предвиђају, криза са Русијом ће нас све коштати више од 750 милијарди долара. Са тим новцем Аустралија може да живи десет година да ништа не зарађује, а Србија једно 50.
Водећи политичари у свету сматрају да су санкције оправдане. Али гле чуда.
Први парадокс: Европска Унија, издаје заједничко саопштење о санкцијама, а кад је Русија узвратила, њене чланице јавно изјављују да ће сад да извозе своју робу за Русију преко Србије. Хвала Богу (и о томе сам писао у прошлом броју Српског Гласа), Србија је и поред огромних притиска одустала да уведе санкције Русији.
Парадокс иде даље: Хрвати на својим пољопривредним производима сада лепе етикете на ћирилици покушавајући да представе те производе као српске. На истој оној ћирилици коју су на таблама разбијали у Вуковару. И демонстрирали да се устав промени баш због те ћирилице. Е сад им је ћирилица добра.
Свака част Швајцарској.
Иако је жестоко критикована од Европске Уније што се бар не солидарише са њиховим санкцијама, Швајцарска упозорава своје компаније да случајно не покушају да изиграју систем, па да увезу робу из земаља ЕУ и да је препакују као домаћу. Казне ће бити драстичне.
Трећи парадокс: Ама баш то исто ради и Србија. Иако има још већи притисак од стране „Осовине“. Мада смо ми много виспренији, паметнији и лукавији. Тако ћемо ми, рецимо да извозимо све јабуке за Русију по већим ценама, а онда ћемо ми у Србији да једемо пољске јабуке по нижим ценама. Јер је и Пољска део санкција према Русији. Лепо смо смислили да поштујемо закон и хранимо се јефтиније. Једино што смо погрешили што смо свима рекли шта ћемо да радимо.
Четврти парадокс: Замислите сад званично саопштење Европске Уније, које отприлике звучи овако; Ми не можемо да присилимо све земље да уведу санкције Русији, то се односи највише на Бразил, Аргентину, Србију, Швајцарску…, али ми их упозоравамо да не искористе моменат и одузму тржиште које је годинама градила Европска Унија.
Значи они се надају да ће после кризе да наставе да послују са Русијом као да ништа није било, као и раније. И да друге земље не смеју да искористе тај садашњи вакум. То је сад пети парадокс.
У шести парадокс би могао да се уброји чланак у водећим енглеским новинама под насловом (у слободној интерпретацији) „Како Француска може да продаје Русији ратне бродове, а Србији се забрањује да им продаје малине“.
Ако ми сад неко буде успео објаснити да је макар и једна ствар од горе наведених паметна, ја ћу се онда званично одрећи свега што имам и отићи у манастир.
У мојим очима, нема сумње да је ово што се догађа светско лудило и да сви они заједно, који су на било који начин укључени у сукобу и његову ескалацију треба да заврше у ћумезу. Ни мање ни више него доживотни ћумез, па нек тамо пишу мемоаре на тоалет папиру. Ма не би им дао ни тоалет папир, нек се бришу шашом.
Мислим да вам је ово довољно да схватите да је свет луд. Али што смо ми луди.
Па ми смо луди што то све трпимо, немо посматрамо, што им верујемо да нас по ко зна који пут преваре. Што учествујемо у изборној кампањи где побеђује онај који највише лаже. Што смо дозволили систем у којем политичари имају највише користи. Па се свако отима за место, а ми га још гурамо напред.
Што не подржавамо свим снагама људе као што су Асанж и Сноуден. Људе који су рекли истину а сад су на листи најтраженијих криминалаца света.
Бил Клинтон на пример, који би требало да буде у затвору, не зато што је преварио жену, већ сексуално злостављао своју службеницу. Јер то би се тако третирало да је неко од нас у питању. Мало сутра би се ми на суду оправдали тиме да је и она хтела. На крају крајева и он је сам то јавно признао, што је довољно да га било који судија света осуди. Он данас држи предавања за која наплаћује више од $100,000. На страну што он наплаћује, може да тражи и више, него што хиљаде људи иде да га слуша. И што су карте месецима распродате унапред. Узгред речено, држао је предавање и у Црној Гори, па им се обратио као да је у Македонији.
Ето колико смо ми колективно луди.
Да контактирате аутора
пошаљите емаил на:
carapicv@hotmail.com