Свима нама је итекако познато шта се дешава кад изгубимо кључ. Од аутомобила, од куће, од шупе… Паника. Једина утеха нама мушкарцима јесте, што жене више губе кључеве од нас. Иако смо ми криви због тога. И што можемо са правом да вичемо до миле воље. Да се наслађујемо нервози и гледамо како жена празни своју највећу скривену тајну – огромну ташну и чекамо кад ће и поп да искочи.
Кад се нађе кључ онда је олакшање, па мора да се извињавамо што смо викали. Кад се не нађе онда се мењају браве, што нам даје још више разлога да се дуримо јер улазимо у непланиране трошкове.
Али шта се дешава кад држава изгуби кључ?
Србија је изгледа одавно изгубила кључ. И то није катастрофа вероватно се то дешавало и другим земљама. Али у Земљи чуда изгледа да нико тај кључ и не тражи, а најмање им пада на памет да промене браву.
Тако под број један свако може да уђе у кућу и узме оно што му се свиђа а да на одговара за провалу. Тако може свако да ради шта хоће, премешта намештај, фарба прозоре и врата којом бојом жели. Једноставно улази и излази ко како хоће. И доносе и носе оно што им се свиђа.
Међутим ни то није тако. У Земљи чуда су чудна правила. Вероватно се сад питате, па какве то везе има и шта се сад дешава, па следи конкретан пример шта значи кад једна држава не може да нађе изгубљени кључ.
Србији су у овом тренутку најважније стране инвестиције. На томе се највише ради и највише улаже труда. Путује господин Вучић по свету и позива оне који имају кеш да улажу у Србију. Звоне звона на свим крајевима света од Немачке, до Русије, преко Кине и Америке.
И изгледа да је врло успешан, јер пре неки дан је потписан споразум са Шведским гигантом Икеа, споразум о разумевању да ће они изградити своје прво представништво у Србији и Бубањ Потоку. Замислите два километра од мене. Требало би све да буде готово крајем 2016 године. Ај’ да видимо.
Све би ово било лепо, добро и паметно кад се не би знала чињеница да је Икеа прву своју жељу да отвори представништво у Србији понудила влади пре равно 22 године.
ПРЕ РАВНО ДВАДЕСЕТ ДВЕ ГОДИНЕ.
Да је и две године па би било катастрофално много, сложио бих се са два месеца, а све је требало да се уради за два дана или највише две недеље.
За 22 године рађају се милиони беба. Роди се човек и за 22 године, заврши школу, факултет, запосли се и постане родитељ понекад и двоје деце. За исти период нађени су лекови за десетине неизлечивих болести. Не би могла листа да се направи колико је човечанство напредовало за 22 године.
А ми смо чекали 22 године да Икеа коначно потпише уговор о разумевању. Још није готово. Сад треба да се нађе права локација, да се откупи земља, да се направи инфраструктура. Пет пута већи посао него само потписивање. Да не говоримо о томе да је Икеа отворила своје представништво у Хрватској много раније, иако им је Србија била приоритет.
Кад већ говоримо о Икеи, онда треба додати да се већ одавно продају сви њени производи у нашој земљи по цени 30% скупљој него у радњама. Како?
Па лепо, наручи се нешто, онда шверцери седну у комби и оду у Икеу у Будимпешту тамо по каталогу накупују шта је наручено, потплате царину и дотерају робу на врата. Ураааа.
Ако мислите да је ово све нелогично, чекајте још.
Од недавно је изгласан закон да се код увоза половних аутомобила врши технички преглед исправности тог аутомобила. Иако рецимо постоје папири извршеног техничког прегледа у Немачкој, морају да се ураде и код нас.
^ињеница је да Срби махом возе половне аутомобиле, чињеница је да поред популарног Фиће, сада фиата 500, ништа друго се не производи у овој земљи, довољно показује да сваки половни аутомобил који се вози долази из неке друге земље. Овде је то највише из Немачке.
У почетку сваког доношења закона, ништа не звучи лоше, све је направљено онако на изглед лепо. Тако Ауто мото савез Србије (Аустралијски РАЦВ) обавља тај технички преглед уз цену од око 14.000 динара ($179).
Свима нама је познато, поготову што живимо или смо живели у Аустралији, да су овакве ствари направљење да би држава или поједине фирме имале што више финансијских користи. Па тако то прихватамо и плаћамо.
Оно што је у Земљи чуда сад несхватљиво, и зашто вам ја ово говорим јесте чињеница да на потврду од Ауто мото савеза Србије чекате 28 дана.
У пракси то изгледа овако. Закажете састанак у једном од представништва који ради технички преглед, то се уради релативно брзо. За три-четири дана добијете термин. Оставите аутомобил на пола дана и вратите се. Добијете писмо да сте однели ауто са датумом, да је извршен технички преглед, ударен и печат. Узмете папир и одвезете ауто, да би чекали 28 дана да вам пошаљу поштом потврду која је скоро иста као онај први папир, само овог пута да је технички преглед исправан.
Не бих у овом тренутку могао да објасним шта би се догодило да технички преглед није исправан, јер уз малу доплату на лицу места, такозвани синдром „Морао сам да частим“, тога нема.
Било би предивно да је ту крај. Сад имате ауто, имате папире да је технички преглед урађен и да је возило исправно да се званично увезе у Србију.
И поред тога, опет морате да возите аутомобил код приватног механичара да и он изврши технички преглед и да платите око 2.500 динара ($32) за његов папир да би уз остале доплате обавезног осигурања, неколико такси, коначно могли да региструјете ауто.
Овај закон важи и за фирме и за појединце. Они који имају компанију за продају аутомобила исто тако на сваки увежен ауто, морају да чекају више од месец дана да би могли да га продају. Па где је ту обрт капитала.
Неки залуђени странац који не живи у Земљи чуда, и није пореклом из ове чудне земље, можда би и рекао: „Види Србију, најсавременија земља света, два пута ради технички преглед да би им грађани били сигурни у вожњи.“
Да ли вам је сад јасно шта значи кад нека земља изгуби кључ, и не може да га нађе. А ташну не сме ни да отвори.
Да контактирате аутора
пошаљите емаил на:
carapicv@hotmail.com
