[dropcap font=“0″]П[/dropcap]ротекле недеље, у присуству државног врха Србије, откривен је споменик руском цару Николају, на чију је судбину, у многоме утицала његова љубав према Србији. Овим гестом државе, исправљена је једна велика и историјска неправда према правом пријатељу српског народа.
Готово читав прошли век, у нашим градовима, имамо улице Џона Кенедија, Џорџа Вашингтона и многих других владара разних држава, који нам никада нису помогли, нити заузели било какав став о Србији. Слажем се да Вашингтон није могао да помогне Србији, јер тада није ни постојала, али ми је одувек било нејасно због чега једна од напознатијих београдских улица носи његово име.
Но, ипак да се вратим на тему. Да Русија 1914. године није ушла у рат, како би одбранила Србију, што је историјска чињеница, Лењин никада не би извео Октобарску револуцију, јер би се новац утрошен на ратна дејства трошио на грађане, те би династија Романов, којој је припадао велики цар Николај, вероватно владала много дуже. Било је велико задовољство посматрати присуство два патријарха, руског и српског, Кирила и Иринеја, како у присуству великог броја грађана, учествују у духовним и културним манифестацијама. Блискост два народа и две идентичне религије, дошле су до изражаја, а народ је осетио ту блискост и неколико дана раније, када је Русија одлучила да финансира осликавање Храма Светог Саве.
Нажалост, као усуд, појављују се европски и белосветски коментатори, који образлажу да се Србија превише приближила Русији, док поједини европејци у Србији, вероватно да би се додворили ЕУ, понављају ове изјаве попут папагаја.
Није ми јасно због чега је проблем у приближавању Русији? Када су нам се догодиле оне грозне поплаве, руски спасиоци су први притекли у помоћ, док су исти ти белосветски моћници тражили да попуњавамо упитнике за помоћ, док се народ бори са животом. Коме да се приближимо и због чега? Зато што причамо о ЕУ из које Велика Британије жели да изађе? Или да говоримо о оној ЕУ, која нам, као наводни пријатељ каже да ћемо постати део њиховог друштва за најмање неколико година.
Пошто немам став о ЕУ, нити је то тема мог текста, него овим уводом хоћу само да укажем на чињеницу да ми никада неће бити јасна ни српска неслога, ни српска слога. Као што смо видели из овог примера, битно је да се неко огласио против Русије, да се одмах јаве разни критичари, како би се полтронски увукли ЕУ, иако то нико од њих није тражио. Не видим разлог зашто не подржати културну и духовну сарадњу два народа?
Као и кроз нашу историју, управо као на овим примерима, исто се догађа и на политичкој сцени Србије. Наиме, пре неколико дана, председник маргиналне странке под називом ЛДП изјавио је да се рад њихове странке мора базирати на сарадњи са премијером Вучићем. Подсетићу да је ова странка, током својих неколико година постојања, увек налазила на граници цензуса, који је прелазила захваљујући политици у којој се нису унапред одређивали са ким ће у коалицију. На почетку прошле изборне кампање, Чедомир Јовановић је изјавио да ће сарађивати са владајућом партијом и догодио се крах, који је, на задовољство многих, па и аутора овог текста, још више маргинализовао ову политичку опцију. Јер, зашто би онда неко гласао ЛДП ако је СНС у праву? Па не треба грађанима посредник до велике странке у облику мале, него они могу и сами директно да подрже кога желе.
Међутим, по ранијим изјавама председника ЛДП-а, СНС је била све осим да је добра, па се поставља питање која је цена ове подршке? Многи говоре да се ЛДП добро продао, у шта лично не верујем, јер је ова изјава слабо прихваћена од СНС-а, који је вероватно схватио да ЛДП жели да се окористи великом славом коју међу бирачима ужива ова странка.
Дакле, цена ове српске слоге постоји. Ово је типичан полтронизам, како би се створио простор за неку нову, будућу коалицију, или бар једно посланичко место, које би обезбедило новац из буџета и функционисање наредне четири године.
Да се Јовановић огласио поводом смањења плата, или да је предложио неку нову идеју, осим “ми смо за промене, али и нисмо, јер смо уз власт” можда би неко озбиљније обратио пажњу на њега. Овако, цена српске слоге и неслоге, одувек је била лична корист, а да би до ње брзо дошао, човек мора да се одрекне себе, својих идеала, идеја и постане полтрон.
То је данас најплаћенији посао у Србији.