Миле Лисица и Ани Стаjкова–Иванова – добитници књижевне награде „Милорад Цумбо“ за 2018. годину

Пјесник Миле Лисица из Бањалуке и поетеса Ани Стаjкова – Иванова из Пловдива, добитници су Књижевне награде „Милорад Цумбо“ за 2018. годину.

Одлуку је 31. децембра 2018. године саопштио Интернет портал Књижевног клуба „Саборник“ (sabornik.mysite.com) из Перта и жири у саставу: Миљан Ковачевић, Душан Гајић и Миле Божић.

Предсједник жирија, пјесник Миљан Ковачевић, објављујући једногласно донесену одлуку жирија, истакао је да избор није био једноставан због великог броја пријава приспјелих са свих простора гдје живе и стварају Срби.

У ужи избор за награду ушли су и радови пјесника: Наде Бошковић – Мићић, Невене Милосављевић, Сање Радуловић, Николе Вушковића, Радоја Луковића, Јована Бундала и Весне Радовић.

Ковачевић је у образложењу одлуке нагласио да је жири и у другом гласању оба аутора оцјенио истим бројем бодова и на крају преседаном додјелио заједничку плакету Мили Лисици и Ани Стаjковој – Ивановој. Награђени аутори (дијаметрално супротних стилова изражавања), оставили су изванредан дојам  на чланове жирија и није чудно да је резултат гласања до краја остао  изједначен.

Пјесме Миле Лисице одишу тананим лирским рукописом, модерним, једноставаним и разумљивим стихом. Поетика није заточена у традиционализам и формализам својствен већини пјесама које су приспјеле на Конкурс. Лирски „експресионизам“ не умањује поетичност, језгровитост и несвакидашљу лакоћу за читаоца.

Ани Стаjкова – Иванова је поетеса „старе школе“, њена сензитивна интелектуалност намеће се као парадигма градивне форме прохујалог времена. Сав тај поетски „фундаментализам“ не умањује ерупцију снажних али меланхоличних емоција. Старији читаоци биће затечени реалистичним „романтизмом“, који је почетком друге половине двадесетог вијека, код љубитеља лијепе писане ријечи, „створио“ непресушан „апетит“ за савршеном  стилском формом, из које се дио пјесника рођених педесетих никад није успјешно ослободио. Зато морамо бити захвални Ани што нам је својом поезијом омогућила подсјећање на сву љепоту истинске лирске поезије.

Повеље за књижевну награду „Милорад Цумбо“ биће уручене путем поштанског сервиса.

Почетком марта „Саборник“ ће у част награђених пјесника уприличити књижевно вече књижевном публикуму Западне Аустралије и опсежније представити књижевни опус добитника награде. На жалост, због финансијских недаћа, Саборник није у могућности да угости и ауторе.

Награђене пјесме биће објављене у слиједећем „Зборнику Саборника“ – ако буде штампан, „Српском гласу“, јединим аустралијским новинама на Ћирилици и часопису „Култура“.

Конкурс за књижевну награду „Милорад Цумбо“ од 2012. године расписује Интернет портал Књижевног клуба „Саборник“ из Пертау Западној Аустралији. Награда је устоличена као сјећање на пјесника Милорада Цумбу који је 1992. трагично уткао живот у одбрану српског народа и Републике Српске.

Циљ овог конкурса је: његовање српског језика и Ћирилице, афирмација талентованих пјесника, које Конкурс обавезује да радове достављају писане на најсавршенијем писму данашњице и жеља Књижевног клуба „Саборник“ да на овај начин обогати своје чланство са истакнутијим ствараоцима лијепе писане ријечи.

Досадашњи добитници награде „Милорад Цумбо“ су:

– Душан Гајић, из Отешића – 2012.

– Миле Божић, из Пакраца – 2013.

– Ана Стеља, из Београда – 2014.

– Вера Цветановић, из Бабушнице – 2015.

– Драгица Драга Грбић, из Вишеграда – 2016.

– Ото Давид, из Пожаревца – 2017.

Неке од награђених пјесама:

Миле Лисица (рођен 1986. године у Кључу. Живи и ради у Бањалуци)

НЕ ЗОВИ МЕ НИКАД ИМЕНОМ

Не зови ме никад именом
Још само мирис човека имам
Смрт је добила моје кораке
Под мојом кожом умрло је изнајмљено дрвеће
Дружим се само са чекањем
И питам се
Кога си то мојим очима љубила
Ни очи више немам
Не зови ме никад именом
И опрости што те другачије од свих сањам

Када би могли поново да будемо странци
Довољно странци
Да се поново оживимо под кожом
Да поверујем да су све песме моје
Само цветови које си волела
Цветови које сам теби убрао
Цветови љубави

Када би само могли поново да будемо странци
Да поново имамо очи за љубав
Да оздравимо када се погледамо
Али нисмо странци
И немамо више очи за љубав
Венчали смо се са осмехом
Заувек осуђеним на тугу

Не зови ме никад именом
Да не чујем колико је мене у твом гласу остало

Ани Стаjкова – Иванова (рођена 1955. године у Свежену краj Пловдива)

ИЗНАД РОДНЕ КУЋЕ ПРОЦВЕТАО ЗДРАВАЦ

Изнад моје куће у месецу мају,
још певају птице умилно и складно,
идила је цела к`о у стварном рају,
лепотом се храни моје биће гладно.

У чаробном свету мириса и птица,
расцвето се здравац, к`о Божија круна,
блажен осмех мио, не силази с лица
нестварне лепоте душа ми је пуна.

Видјех чари села у пролећном дану,
на цветове дуња прве пчеле слећу.
Нема ове среће у мом градском стану,
само село може приредити срећу.

Тек процвале воћке видим с кућног прага,
док маслачци жути шарен ћилим ткају,
шољу топлог млека пружа мајка драга,
а душа ми плови по сеоском рају.

Испијам у даху чари родног села
у очевом врту врви од живота,
оставит га нећу и када би хтела,
пратиће ме вечно сва ова лепота

У пролећу раном што природу буди,
разнеженом душом стара чежња влада
једна лепа слика из снова ме буди,
расцвето се здравац, к`о никад до сада.

На крају да подсјетимо: Слиједеће расписивање Конкурса је 1. септембра 2019.

М. К.