[dropcap font=“0″]Н[/dropcap]едавно је председник Општине Бујановац и будући председник Националног савета Албанаца Јонуз Муслију изјавио да би Влада Србије требало да призна статус борца припадницима Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе.
Не знам да ли сам луд, али да сам на месту Владе Србије, одмах бих им, заједно са Муслијем, признао статус терориста и са њима поступио онако како то закон налаже, јер ако би Влада, као што је он рекао, требала да призна вредности за које су се борили, онда су те ”вредности” трговина дрогом и оружјем, трговина органима, убиства и силовања, сепаратизам и многе друге пошасти које свака нормална држава треба и мора да искорени. Зна се како се са таквима поступа. Можда би најбољи одговор за њега, осим горе наведених законских норми, био да ће његов предлог бити разматран оног дана када Америка буде прогласила Осаму Бин Ладена за националног хероја.
Такође, поводом доласка Раме, албанског премијера у Београд, гласови Албанаца из Прешевске долине су се поприлично чули, њихове приче о угрожености биле су звучније од угрожености других националних мањима (ако их има) или угрожености Срба у поплављеним подручјима. Врхунац свега, представља коментар једног албанског лидера да Рама треба да се бори за Албанце из Прешевске долине и обезбеди им једнаке услове какве имају Срби на Косову. Овде већ као човек не могу да се сложим, јер напросто, то не би било људски, а Срби и нису такав народ. Јер, ако бисмо им дали исте услове као Србима на Косову, то би значило да можемо свакодневно да им палимо куће, бацамо бомбе на аутомобиле, хапсимо политичке лидере, као што су они Оливера Ивановића, и скрнавимо чак и њихова гробља. Богу хвала, какви год да смо, и добри и лоши, такви никад нећемо бити.
Иако сам одувек био противник и сумњичав по питању националних сукоба, дефинитивно смо овог пута, као народ и држава у праву. У последњих неколико месеци су све веће провокације од стране Албанаца на које наша држава у много случајева није насела, што је добро. Такође, посета албанскох премијера, познатог по коментарима након фудбалске утакмице у Београду, показала је да смо трн у оку, нарочито његова изјава о Косову, па сам лично пожелео да га ставимо на неки дрон, уместо у авион, и тако га вратимо одакле је дошао, са све камером. Како ће се ово неслагање завршити, не знам, надам се не ратом, али веома је тешко бити мирољубив против оних који желе рат. Можда смо на време, током деведесетих, требали да подигнемо реплику Берлинског, или још боље Кинеског зида, и једном за свагда завршимо са јужним суседима, чији комплекси су били видљиви у сваком рату који је Србија водила, јер су нас вековима, по њиховом обичају, нападали са леђа и дочекали и Турке, и Аустријанце и нацисте, што много говори о њиховом систему вредности. Разлике су велике, сумњам да ћемо успети да их превазиђемо, не зато што ми нећемо, већ због тога што они не желе, а и сигуран сам да ћемо у будућности, нажалост, имати много сличних, ако не и горих ситуација.
Осим ових вести, у Србији је права медијска помама о доласку Војислава Шешеља. Многи медији се утркују да објаве шта је то Шешељ изјавио, иако сумњам да је неком дао изјаву. Но изјаве министара делују посебно забрињавајуће, јер делују као да не припадају истој Влади. Наиме, у тренуцима када министар љајић изјави да је Србија дала гаранције, што је став Владе, други министар Вулин изјављује да ЕУ враћа Шешеља како би напакостио садашњој Влади Србије. Питам се како човек, који је иначе ранији Вулинов коалициони партнер, не треба да изађе на слободу, ако је предмет завршен и чека се пресуда? Питам се зашто би ЕУ желела да напакости Србији ако је изјава и ЕУ, а и премијера да односи никада нису били бољи? Да ли се то Вулин пробудио у деведесетим па је цитирао себе из тог периода, или просто није обавештен, како је Љајић рекао да је Вучић заслужан за привремено пуштање на слободу Војислава Шешеља.
Једно је сигурно. Неће Шешељ уздрмати толико ни Вучића ни ову Владу, колико је могу уздрмати изјаве какве можемо чути од Вулина.