Већ давне 2012. године обећали су нам бољи живот 2014. године. Нада се пробудила, избори су дошли, међутим, обећање је остало. Додуше, само мало модификовано, односно да ћемо 2015. године доживети вековима чекани просперитет. Уосталом, ако сагледамо историју, година, две или више не значе ништа у поређењу са свим вековима ишчекивања просперитета небеског народа. Међутим, таман када смо пред вратима 2015, када су већ унапред и пре рока окићене јелке у граду, сазнали смо да ће 2016, бити ипак та фамозна у којој ћемо живети боље. До тада, наша државна телевизија, као и приватни канали, забављаће нас старијим серијама попут „Бољег живота” „Срећних људи, „Породичног блага, иако ми се чини да би најбоље било емитовати серију Отписани, само без њеног исто тако култног наставка „Повратак отписаних”, јер би унело превише наде, ионако разочараним грађанима.
А разочарење у Србији је природна појава. Постали смо имуни на бенседине, бромазепаме, риватроле и друга хемијска средства, која попут дроге, изазивају тренутно олакшање, али касније изазову зависност од које се тешко откачити. И није чудо, када за данашњу власт неко каже да су радикали на бенсединима. Само, изгледа да се имунолошки систем привикава на бенседин, па доживљавамо праву ескалацију глупости, на првом месту од министра Вулина, за којег више не могу да закључим да ли се намерно тако понаша, или је напросто залутао у систем државе, а да нико није приметио аномалије.
До сада сам, у колумнама углавном нападао Тасовца, али као што рече мој колега и уредник Жељко Продановић, сигурно се у Србији дешава и нешто лепо, па ћу овога пута похвалити, веровали или не, Министарство културе, које је ипак, након многих мени неразумљивих поступака, ипак кренуло правим путем. Недавно је у посети министарству боравио руски министар културе Владимир Медински, прилично способан и одговоран човек, и мој колега писац, кога сам и имао прилику да упознам и трудим се да преведем његову књигу на српски језик. Није једноставно у једној колумни написати суштину културне сарадње две земље, али неке ствари које се догађају, почевши од споменика цару Николају, до других видова сарадње, дају наду да ће се у наредном периоду српска култура ипак приказати на нивоу који заслужује. Као особа која презире естраду, и све везано за естраду, почевши од насилно наметнутих ријалити програма, или емисија попут певачких такмичења осредњег квалитета, осећам благи заокрет и у медијима, када су у питању културни догађаји. Наравно, ни даље на насловним странама нећете видети уметнике, него старлете, посрнуле естрадне „уметнике и криминалце, али се опет унутар новина може пронаћи нека информација о културним догађајима, успесима и филмовима. И то је мало, наравно, али ако је ово ознака почетка, у будућности се сигурно можемо надати.
Дакле, постоји начин да се крене напред. Постоје ресурси, постоје пријатељи, постоје и они који желе да помогну. Искрено се надам да ће само бити што мање оних критичара, попут НВО кординатора за НАТО, који се залажу искључиво за сарадњу са НАТО пактом, који нас је пре неколико година бомбардовао. Искрен да будем, није мени проблем да будем пријатељ са њима, иако су нас бомбардовали, нити да сарађујемо, али када видим статистику оболелих од рака, пре и после њиховог „Милосрдног анђела, свака гадост ми нада на памет, јер ма колико други мислили да у ратовима нема витештва, ја имам супротно мишљење. Гађати једну земљу бомбама од осиромашеног уранијума, наводно због Милошевића, сигурно не значи уништити њихове виталне циљеве и приморати их на предају, него је убијати лагано, недужне и нерођене генерације, и тако им остављати поруку да носе грехове неких својих бунтовних предака, те да због њих морају да пате, болују и превремено умиру. Зато ће за мене НАТО увек бити терористичка организација, само легализована, која се по свом смислу и суштини уопште не разликује од Ал Каиде и сличних пошасти човечанства, јер убија и дужне и недужне, и рођене и нерођене, под капом наводне демократије.
Србија никада није била терористичка земља, није ни народ, а једини наводни терориста (за мене херој) Гаврило Принцип, у свом „терористичком чину убио је надвојводу који је желео геноцид над Србима. Ако је то тероризам, онда сам и ја терориста, и Иво Андрић и Франш Депере, и Вудро Вилсон, и многи други.
