Разгледајући књиге у својој скромној библиотеци, запазио сам једну посвећену најмлађим читаоцима. То је било пресудно, да овог мјесеца, читаоцима „Српског Гласа“, преставим пјесникињу Наду Бошковић Мићић и њену књигу за дјецу, интригантног наслова: „Чудотворне љествице“.
Нада Бошковић Мићић рођена је 1964. године у Обреновцу крај Београда. Након средњошколског образовања дипломирала је на Филозофском факултету у Београду и до 1994. године бавила се просветарским радом. С породицом је 1964. године емигрирала на Нови Зеланд, а нешто касније у Перт, Западна Аустралија, гдје и сада живи, ради и учествује у културном животу српске заједнице.
Поезију за дјецу пише и објављује од 1999.
„Чудотворне љествице“ је занимљива кљига коју је пјесникиња као дугогодишњи педагог замислила и креирала у форми подобној за анимирање Ћирилице и поетске спознаје српског језика.
Књига је настала тако што је Нада Бошковић Мићић сваком ћириличном слову посветила посебну пјесму и на тај начин срочила „чудотворне љествице“, којима се млади читалац „пење и спушта“ кроз азбуку на јединствен и иновативан начин.
Сама литерарна концепција садржаја књиге, уз занимљиву графичку обраду и дизајн корица, (тврди повез, прикладан за дјечију употребу), чине ову књигу различитијом од других издавачких подухвата за дјецу.
Сингидунум из Београда је заиста урадио све да књига са разлогом угледа штампарско „свјетло дана“.
Писати за најмлађе није лак задатак. Добра књига за дјецу је риједак случај у новијој књижевности српске дијаспоре. Међутим, „Чудотворне љествице“ су прелијепа збирка пјесама којој не може одољети ни старији читалац. Свака пјесма одише ведрином, свјежином и значајним порукама за младе. Васпитну улогу ове књиге сам истакао раније али исто тако морам нагласити и Надину истанчану пјесничку синтагму и смјерно поигравање ријечима и стиховима. Чини ми се да је све на правом мјесту – баш онако како то може написати заљубљеник у поезију и дјецу.
За крај овог кратког осврта насумично сам изабрао неколико пјесама (слова) да бих употпунио утиске о свему што сам рекао у овом тексту:
А
Мој авион с пуно крила,
као каква моћна сила,
преко брда, преко мора,
градова и свих небодера,
планина и равнина,
прелеће у тили час,
за путнике -прави спас!
Кад мотори ти забрује,
као муња он засија,
многи кажу – фантазија!
А када се вине у висине,
У врх неба плава,
тад га жарко сунце обасине!
Г
Грана сва од злата
ту испред куће
дечици вредној
шапуће:
„Пуна сам вам плода разна,
ваља само да се сазна,
када, како ме залити,
када, како, хранити….
Име ми је Грана Знања.
Негујте ме и берите,
јер мени се свако клања“
И
Изворчићу! Поточићу!
Чаврљаш по ваздан,
па и ноћу док одмарам,
жубориш ми, шапућеш,
све нешто се кикоћеш, скакућеш.
А загледам ли се у те
нетремице,
видећу да ме отуд
гледа вазда неко лице!
Љ
Љубав је моје тајно, магично оружје.
Њиме резведравам туробне, мрачне олује.
Ручицама кад загрлим њежно,
кад ми поглед затрепери неизбежно
и моје маме најстоже лице
заборавим на све оне неважне трице…
С
Светом Сави
ове песмице
и све своје сне
сад дарујем –
да их чува
као што је чувао
и све оно пре.
Свети Саво! Молим ти се!
Обистини све наше жеље
и све што их завређује!
Срећа да се од нас не скрива
и Добро да побјеђује!
А ову ћу песмицу,
моју верну дружбеницу,
под јастук да ставим
ни у сну да је не заборавим!
Нада Бошковић Мићић је члан књижевног клуба „Саборник“.
Миљан Ковачевић
