Пише: Саша Јанковић
Добро се сећам тог историјског финала са Светског фудбалског првенства одржаног у Мексику крајем јуна 1986. године између Аргентине и Западне Немачке (3:2). Ми смо наравно били на оној знатно бројнијој страни света и здушно бодрили нашу напаћену браћу Аргентинце. Нису само ране са Фокландских острва биле свеже, било је и у оној победи из четврфинала против Енглеске (2:1) нечег много значајнијег, нечег што је било заједничко многим нацијама. И ко је могао да одоли том фудбалском генију и чаробњаку? Ко је могао да њега гледа и слуша хладнокрвно и без оног истинског узбуђења и жара? Јер и без тог чувеног и спорног гола руком он је већ био „живи бог“ и верујем да није било особе на свету која до тада већ није чула за Дијега Арманда Марадону.
Рођен је 30. октобра 1960. године у сиромашној породици и oдрастао у фавелама предграђа Буенос Аијреса. Још док је био тинејџер за њега су говорили да је „играо на крилима анђела“, додао бих, тако је касније и живео. Играо је пуним срцем, пливао је као делфин и плесао као фламинго на терену, у исто време. Ван њега био је само још један рањиви човек од крви и меса. Његов приватни живот био је испуњен скандалима, котроверзама, преокретима и сензацијама. Једном речи из медијског угла био је истинска звезда! Имао је милионе обожавалаца широм света од руралног Вијетнама до отменог Холивуда, волели су га истом мером и фанатични Јапанци и хладни и смирени Швеђани… Сви се они углавном слажу у једном да је Марадона био „легенда која хода“ и човек великог срца. Био је једна од ретких звезда ако не и једини човек на свету коме смо могли да опростимо све.
Једном приликом када је имао тридесетак година изјавио је: „Ако умрем, хтео бих да се опет родим као фудбалер и хтео бих да опет будем Марадона“. Ове његове мисли довољно говоре о њему. Био је то човек који је веровао да постоји само један живот ма колико год пута га живели. Веровао је у људску судбину, у грешност и опроштај. Када је након вишегодишње кокаинске зависности објавио да жели да коначно заврши с тим и да победи, читав свет га је подржао и стао уз њега. Планету су тада обишле његове искрене сузе када је говорио о својој борби са кокаином у једној тв емисији. Могао је то само Марадона да нас дирне и дотакне тако дубоко својом личном причом. Ипак, његова емотивна борба била је и много више од тога. У име њених милионских зависника она је била симбол отпора читавог човечанства пошасти званој дрога. „Златни дечко“ (El Pibe de Oro) како су га често звали, показао је да је и то могуће јер за све велике битке увек је потребно велико срце. Марадона га је имао и не само за себе већ и за све нас. Био је увек на страни слабијих, правдољубив и велики борац за слободу свих потлачених. Остварила му се животна жеља када је упознао Фидела Кастра. Волео је Путина, Хуго Чавеза и све бунтовнике и револуционаре света. Све оне који су саосећали са малим обичним човеком. Имао је много новца али га никад није ценио и делио га је увек са пријатељима.
Марадона је био велики пријатељ Срба. Искрено је волео Србе и често је српску трагедију и борбу поредио са вечитом борбом аргентинске нације против великих сила. Прослављени српски редитељ Емир Кустурица снимио је убедљиво најбољи документарни филм о Марадони. Дуго су канском кроазетом одзвањали аплаузи након премијере филма „Марадона“ (2008). Током свог бурног живота више пута је био у Србији. Први пут 1982. када је Црвена Звезда дочекала Барселону. Био је тада и остао до данас једини противнички фудбалер коме је Маракана најдуже аплаудирала. Последњи пут 2005. на снимању поменутог филма када је на једном београдском сплаву заједно са Кустурицом и Дулетом Савићем запевао “Марширала Краља Петра гарда“ а касније и заиграо уз српске трубаче.
Аустралију је легендарни Дијего посетио само једном и то крајем октобра 1993. године. Тада су Сокеруси играли против Аргентине у неуспелом покушају да се изборе за Светско првенство у Америци 1994. године. Била је то посебна ноћ за Сиднеј, тражила се карта више а они најсрећнији који су могли да осете његову магију на терену и ван њега и дан данас препричавају тај догађај.
Марадона је тек недавно напунио 60 година. Након тога имао је кобну операцију хематома на глави, свет је опет био уз њега али на жалост овог пута његово срце није издржало. Тог 25. новембра напустио нас je Марадона. Прерано је престало његово физичко присуство међу нама али његов дух ће нас стално подсећати на његову трајну мисију. И није он био само генијални фудбалер био је то страствени уметник на трави који нас је и ван терена стално учио да волимо живот! Почивај у миру, Дијего.
