Пише: Васко Вукоје, адвокат, Аделајд

Прво поплаве, па незапамћене снежне катастрофе, данима без струје, воде и основних услова за живот и на крају, трагедија од које се срце стеже, а речи не излазе. И питање које остаје на устима свих који воле и пате за Мајком. Јер Србину, географска, политичка и историјска мајка, само је Србија. С великим М. Колико још и шта још Србију чека?
Недавно се убио активни војник Војске Србије јер није могао да гледа да му породица гладује, а он кобајаги, ради. Била га срамота да свој доручак носи деци, чекао, па се у очају убио. Пре две године у Београду, официр Војске Србије, из истог разлога, скочио је с петог спрата изнајмљеног стана, повукавши са собом петогодишњег сина. Зачудо син је преживео, а колико ће у животу моћи подносити сурову истину да му отац није погинуо бранећи Србију, него бранећи понос, показаће време. Као и у стотине истинитих прича о страдању људи који су замишљали себе као поносне предводнике у одбрани Отаxбине, ако не дај Боже, затреба.
Увек је у Србији било више од части бити војник, спреман да у сваком тренутку несебично положи живот за највећи могући чин, за одбрану и спас Мајке Србије.
Тако су и пре неколико дана, хероји српског неба, срећом у мирнодопском стању, кренули да безусловно спасе људски живот, тек рођеног дечака. Њихов храбри покушај завршио је на најгори могући начин, падом хеликоптера близу аеродрома „Никола Тесла“, а у незапамћеној катастрофи, нажалост, није било преживелих.
Наравно да се сличне или катастрофе још већих размера догађају свуда по свету и да смо готово навикли да свакодневно гледамо хорор приче о трагедијима које односе невине људске животе. Исто тако увек се после тих трагедија поставља питање, је ли се могло спречити и ко је крив? За погинуле то више није важно, а слаба је то утеха и за породице, које ће после неколико дана, кад прођу церемоније жалости и сахрана, остати једине које ће осећати губитак вољених особа и с теретом питања без одговора.
Не знам одговор на питање зашто је хеликоптер полетео по невремену, како то да се није успео спустити и на слична питања, која ће сада бити у центру пажње српске јавности, јер ће Вучићеви медији, по обичају, свакодневно писати и говорити о одличним министрима, који су готово савршено и по прописима радили свој посао. Пуни телевизијски екрани Вучића и екипе, пратиће нас сигурно још неко време, а кад полако трагедија падне у други план, владар Србије сигурно ће пронаћи нову тему у којој ће опет његови министри и његово величанство Александар Вучић, бранити владу и министре, истом жестином како сада Александар Вулин брани од народа најпопуларнијег председника владе, којег је гле чуда, изабрао баш тај народ, од којег Вулин брани својег газду и његовог сина.
А, Србија, пати, стење и пропада. Зарад виших, само напредњацима познатих циљева, Србија у узбурканом европском геополитичком простору, све више личи на чамац без кормилара, исто онако као што главни град све више личи на Београд на води, али само у времену поплава.
Исто онако, као што земља Србија, позната пре свега по војничком и ратничком духу свог народа и по величанственој борби против окупатора, призната од савезника као таква, захваљујући пре свега овој власти, нема војску. Понижени, поражени и осиромашени припадници војске Србије данас су сенка војске наших предака, а државу без војске и посебно без одговарајућег положаја оних који би први требали бити на бранику Отаxбине, чека неизвесна будућност. Каква је то војска која нема модерно оружје и опрему, чији авиони и хелихоптери падају као воћке са стабала, која није решила стамбено питање већини припадника, чија су примања недовољна и мизерна и чији је положај у друштву на изузетно ниском нивоу.
Једном је српски нобеловац Иво Андрић приметио, „време је такво да се и без пића, човеку мути у глави“.
А како углавном страшне вести стижу једна за другом из обогаљене Мајке, мисао нобеловца, чини ми се актуелнијом него икада пре.
Да не буду далеко од колега у политици, „труде“ се и у фудбалском савезу Србије. Вечни председник Томислав Караxић заложио се ових дана да Давор Шукер, председник фудбалског савеза Хрватске, буде примљен у чланство УЕФЕ. Огорчени протерани Срби затражили су од Караxића да повуче ту одлуку јер је Шукер фашиста који је посећивао гроб Анте Павелића и који се залагао за пријем ткз. Косова у УЕФУ. Караxић је одговорио да се не сећа времена рата. Ја му „верујем“. Па тада је био млад, није имао ни 60 година. А и рат је одавно био, а Шукер је у међувремену постао добар момак. Већ неколико месеци није био у Мадриду нити је носио цвеће на Павелићев гроб.