Пише: Васко Вукоје, адвокат, Аделајд

Седамдесет је година од када су војници совјетске Русије ушли у Берлин и ослободили свет од највећег зла које је икада постојало. Пре десет година представници сила победница, на челу с Путином, присуствовали су обележавању тог величанственог дана на обали Нормандије. Десет година касније, свет се толико променио, да су они који су најзаслужнији за слом Хитлера и савезника, славили без западних сила, које се нису одазвале позиву Москве. Прекомпозиција историје, њезино искривљавање и раст фашизма, као последица тога, нажалост, узимају све више маха. На Балкану, али и у Европи уопште.
Шокантан је податак, да 70 година после завршетка највећег рата у историји, становништво западних земаља, у огромној већини, мисли да су Хитлерову Немачку и савезнике, ослободили Американци. Деценијско испиривање мозга, утицало је на ово мишљење, па су генерације прихватиле амерички експанзионизам као једини исправни поглед на свет, па тако и чињеницу, да у око педесет ратова после слома Хитлера, онда и данас, не могу да се сетим ни једнога, а да у њему нису учествовали Американци, сами или уз поданике из њиховог геостратешког утицаја, укључујући и злочиначке формације НАТО савеза.
Србија и српски народ, посебно су осетили „милосрђе’’ јенкија у два наврата, прво злочин геноцида над Републиком Српском Крајином 1995. а онда и бомбардовање Србије 1999. године. Али, да се вратимо обележавању Дана победе над нацифашизмом.
Русија је на импозантан начин на Црвеном тргу у Москви уз присуство представника 27 страних држава, укључујући и Србију, војном парадом, подсетила свет на оно време, када је 27 милиона, пре свега Руса, али и осталих с простора бившег Совјетског Савеза, дало далеко највише људских жртава за победу над незапамћеним злом. Ако се зна да је на целом свету убијено или нестало 55 милиона људи у времену Другог светског рата, а посебно с чињеницом да су Британци и Американци имали укупно нешто преко пола милиона жртава, онда је жртва руског и братских му народа, жртва, коју би све земље антихителрове коалиције заувек безерезервно, морале да поштују.
То се нажалост није догодило, а изостанак лидера великих руских ратних савезника, пре свега, Британаца, Американаца и Француза, који су славили њихове победе у пољском Гдањску, ма колико се Пољаци правдали да не умањују допринос Руса, прво је велика срамота за њих и друго и можда још важније, игнорисањем милионских руских жртава, послали су јасну поруку и иду на руку онима који величају нацифашизам, а које Запад или немо посматра у што је тешко веровати, или их тајно подржава и наоружава, да би их искористио пре свега у сопствену корист, као што су Американци, користили велики број Хитлерових официра после рата, или као што су многе државе Јужне Америке, биле сигурно уточиште изопаченим ратним злочинцима од Павелића до Ајнхмана. Ја немам дилему да јавно напишем, да су руски комунисти, а сви знамо да је Русија за западне силе, по њима, представљала већу опасност од нацифашиста, па је тако сулуди ратник туђим младићима, Винстон Черчил, хтео да одмах на крају рата, крене у нови рат, против ондашњег, измученог, Совјетског Савеза. Тако су на Западу, деценијама плашили свет комунистима из Кремља, а заправо су сами креирали светску политику. Иронија у свему овоме јесте истина да су комунисте Русији наметнули, школовали и довели на власт, Амариканци, исто онако како данас руше непослушне режиме и доводе на власт своје марионете.
Да није тако, не би десетине хиљада јадника из арапских земаља, којима су Американци довели „демократију’’, бежали у Европу, при том знајући да ће већина уместо Европе, видети дубоке морске дубине. Да није тако, не би оборили легално изабрану власт у Украјини, довели с улице председника и владу, од којих су многи следбеници Стјепана Бандере, фашистичког квинслинга и ратног злочинца из другог светског рата, да није тако не би ћутали на изјаве наследника идеје Адолфа Хитлера и Анте Павелића у Европском Парламенту, пре свега хрватских посланика, који се хвале како су „очистили’’ Србе из Хрватске, али и који прете како ће исту судбину доживети и преостали Срби у новој НДХ. Американци не реагују на оргијање xихадиста у ткз. БиХ, нити их занима убиство Срба у Зворнику
Не интересује их пуно ни највећи терористички напад у Европи, односно у Куманову, у 21. веку. Како да их интересу је када су Американци створили БиХ, правну монструм ткз. државу и када су срце Србије, Косово и Метохију, претворили у најјачу терористичку базу у Европи. Рачун за плаћање, изгледа још није испостављен, а нама остаје да жалимо за убијеним полицајцима, који су за Американце и Запад, били и остали колатерална штета, једнака као што им је колатерална штета Милица Ракић и стотине хиљада невиних жртава свих узраста, по свим ратиштима наше планете. Кад су Американци и логистиком, а посебно оружјем даривали терористе, нису размишљали о последицама. Или јесу, али их није брига, јер их интересује само новац. Како би то лепо рекао Ерих Фром, двадесети век је идолопоклонички, јер је основно божанство, новац.
И ту смо где јесмо. Док се нормални људи питају, па ко је онда победио у Другом светском рату, кад Руса нема на прослави, све више главу дижу, ја сам мислио заувек поражени из тог рата. Тако ће наше комшије Хрвати, масовним дернеком неоусташа у аустријском Блајбургу, обележити „дан страдања’’ иако су у том граду углавном ликвидирани кољачи из Јасеновца, у којем су Срби мучени и убијани само зато што су били Срби. На дернеку ће бити и председница нове НДХ, Колинда Грабар Китаровић, америчка студенткиња, и гомила свештеника који ће славити ратне злочинце Степинца и Павелића. Пре пута у Блајбург, један од фратара у Херцеговини, из редова Мостарске бискупије, који су били најокрутније убице над Србима у време прве НДХ, у разговору за ТВ изјавио је да је у Блајбургу убијено 600 хиљада Хрвата, а да је Јасеновац био камп, скоро па одмаралиште, у којем су настрадили само непослушни, неких 18 хиљада људи. Колико је таквих лажних прича.. посебно од западнохерцеовачких шкрипара и њихових духовних вођа, бискупа и фратара, наследника мучитеља, познатих из ремек дела Будимира Симоновића, Марија Огњена Ливањскеа.
И зато се радујем што их у Москви нисам видео. Није им тамо било место. Њихови преци истина, били су у Русији, у Стаљинграду, у данашњем Волгограду, у којем је од аугуста 1942. до фебруара 1943. вођена најкрвавија битка у историји, у којој је погинуло око 2 милиона људи… Међу њима и Хитлерове слуге, клерофашисти из западне Херцеговине.
И за крај, лепо је било гледати српске младиће и две девојке како поносно парадирају Параду победника. Уз браћу Русе, који су у свим великим невољама и ратовима били на српској страни. Ухватила ме и носталгија сећајући се, како су, не тако давно, уз мајку Русију била и браћа из Црне Горе. Подсети ме на то војник Гарде Војске Србије, из Никшића. На понос старих родитеља и оне Црне Горе, која срећом, надам се, још постоји.