Сиднејске хаџије прославиле су своју хаџијску славу – свете Богом крунисане равноапостолне цареве, цара Константина и царицу Јелену.
Тропар (похвална песма) Св. Цару Константину:
„ВИДЕВШИ ЗНАК КРСТА ТВОГА НА НЕБУ, И КАО ПАВЛЕ ПРИМИВШИ ПОЗИВ, НЕ ОД ЉУДИ, МЕЂУ ЦАРЕВИМА АПОСТОЛ ТВОЈ ГОСПОДЕ, ЦАРСТВЕНИ ГРАД ПОЛОЖИ У РУКЕ ТВОЈЕ; ЧУВАЈ ГА УВЕК У МИРУ МОЛИТВАМА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ, ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУПЧЕ.”
У прва три века хришћанство је било страшно гоњено. Хришћани су мучени и убијани. Због тога је црквени календар пун Светих мученика и Великомученика. На крви и моштима Светих мученика је и саграђена Црква Христова. Управо због ове симболике, данас се приликом освећења храма у њега полажу мошти Светих мученика.
Свети цар Константин није био мученик, али је био и сад јесте свети равноапостол. Како рекосмо, вера Христова је у то време била гоњена. Убијају се верници без обзира на чин и положај у друштву. Једно време, и за време неких царева римских (много њих је било родом са територије данашње Србије) био је закон да ако убијеш човека уколико докажеш да је хришћанин не одговараш за њега. Дакле, хришћани су као људи били стављени ван чувеног римском закона. Иако је било царева који су били наклоњени хришћанству нису му могли много помоћи. Тако шта читамо у Охридском прологу од светог владике Николаја Жичког.
Било како било Цар Константин из 4. века је био родом од Ниша и са таквим се хвалимо, ма да је било десетак римских царева, како рекосмо, пореклом са територије данашње свете нам Србије. Наследивши од оца Флора престо имађаше три велике муке: Борба са Максенцијем, борба са Византијом и са Скитима на Дунаву.
Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану, 313. године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом, саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград). И као што Божјем промислу би изабран за борца против незнабожачких и христоборних царева, тако исто би, ради свога кршења бачен у постељу, од опасне и неизлечиве губе. Трудише се многи да га излече, али без успеха, те напослетку му рекоше да једини спас и његово излечење лежи у томе да се окупа у крви мале деце. Нареди цар Константин да се ухвате и покољу сва деца. Закукаше мајке, а он устукну и по цену сопственог живота, горко се покаја и пусти децу. То беше мило Богу који га је тиме само кушао, те му посла два апостола, Петра и Павла, да га упуте на прави пут спасења. Он нареди епископу Силвестеру да га крсти и тог часа ишчезну његова болест. Сматрајући се недостојним да оде на поклоњење Христовом гробу, уместо себе спреми и посла своју мајку, царицу Јелену. Оде она на поклоњење Христовом Гробу, и са тог пута се врати са честицом часног Крста, који понесе свом сину на дар. Света царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабожци бацили изван града. Ова света царица се упокојила 327. године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и дарежљив, поживео је још 10 година од упокојења своје мајке, те се и он представи Богу 337. године у 65. години живота. Његово свето тело пренето је у Цариград и сахрањено по његовом завештању у цркви Светих Апостола у Цариграду.
Сиднејске хаџије су 2000. године били у храму светих царева Константина и Јелене на Велику среду и учествовали на светој тајни јелеосвећења, те смо због тога и узели себи за заштитнике свете цареве Константина и Јелену. То беше предлог Душанке Вукоман и она беше домаћин хаџијске славе прве године.
Домаћини славе ове године били су Никола Борић и синовци му Цвијо и Дејан, као и Обрад Марић, сва четворица са Купреса. Како су сва четворица парохијани Лазарице, за место прославе су изабрали Лазарицу.
Вечерње богослужење служио је прота Никола Билић, а по вечерњој служби колач је пресекао парох Миодраг Перић хаџија, парох лазарички и сиднејски намесник.
За следећу годину се домаћинства примио брат хаџија Љубо Богићевић, под условом да буде тада у Аустралији. Нека нам га Господ поживи на многе године!
Овом приликом, поменућемо и домаћине славе од 2000. када смо први пут прославили славу, па до данас:
- Драгица Петровић
- Зора Папић
- Прота Никола Билић у Лазарици
- Софија Трифковић у Лазарици
- Душанка и Момир Вукоман у Лазарици
- Радован и Драгица Петровић у кући
- Павле (Пајо) и Миланка Ласица у Лазарици
- Никићи браћа Смиљан и Бојан у Блектауну
- Петровићи и Папићи код Папића у дому
- Раде Радовановић (Фалкон), Драган Савић и прота Никола Билић у Кабрамати
- Милица Милић, Душан Чупић, Др Зора Шебез у Кабрамати
- Прота Никола Билић у Флемингтону
- Јован Ардалић, Др Ружица Ардалић муж и супруга, Др Зора Шебез, Др Милица Ђорђевић, Роберт и Цена Христовски у Кабрамати
- Прота Никола Билић у Флемингтону
- Драгица и Радован Петровић у Лазарици
- Прота Никола Билић у Лазарици
- Радивоје Мачковић у Флемингтону
- Прота Никола Билић и Радован и Драгица Петровић у Лазарици
- Браћа Бојан и Смиљан Никић, Рајко и Роса Шпирић, Коле (Никола) и Лепа Ђорђевић
20 . Никола, Цвијо и Дејан Борић и Обрад Марић у Лазарици.
Сви домаћини су хаџије, наравно.
Отац Никола је водио седам пута групу, а то је свега 101 чељаде. Од њих је умрло до сад:
Петар Живков из Сиднеја
Милица Живков из Сиднеја
Вукосава Ивановић из Мелбурна
Мирослав Ивановић из Мелбурна
Радмила Радојковић из Бризбејна
Миленко Голијанин из Мелбурна
Јана Кочоска из Сиднеја
Љиљана Спиров из Сиднеја
Станко Вранешевић из Перта
Душан Малиновић из Лајтнинг Риџа
Нека им је покој душама!
Свакако, овде је јако мало речено о онима који су последње две-три године ишли са Доброчинством. Ове године се није ишло ради корона вируса.
Хаџијама сиднејским срећна слава и да је много година прослављају у здрављу и радости!
Неки нису дошли, а неки нису позвани само ради ограничења броја присутних због закона који одређује колико може да присуствује на народним сабрањима.
Текст и слике: Прота Никола Хаџи Билић
