Васко Вукоје, адвокат, Аделајд

Помало заборављени Вук Драшковић, чини ми се управо гоњен жељом да нас подсети да је још ту, после објављивања последњег романа Исусови мемоари, кад га више Србија не зарезује, дао је велики интервју радикалној босанској ТВ, “Лицем у лице“. Наравно да Вук није ни први ни задњи који страним ТВ говори за новац, али јесте први и једини, који на тако срамотан начин говори о другим Србима и држави Србији о врло осетљивим темама из недавне прошлости. Не постоји ниједна жива хрватска или муслиманска јавна личност, која би с толико мржње и презира говорила о свом народу.
Јунак његовог најновијег романа, мој је несрећно преминули рођак Ђорђо Вукоје, мученик из Титовог и посебно Милошевићевог времена, који је борбом против комунизма и за српске идеале, платио огромну цену, од батињања, пребијања, затварања, до преране смрти. Ђорђо је био пример непоколебљивог борца за истину, за правду и за остварење историјске визије Србије, државе која поштује своје грађане, постоји због њих и која је држава правде и праведности. Мој рођак је поделио судбину многих из фамилије Вукоје, често у донкихотовској неравноправној борби са српским отпадницима, без и једне националне или верске мрље до изненадне смрти прошле године. Због веровања у доброту и хуманост, Ђорђо је и под мукама Милошевићевих батинаша, из болничког кревета, позивао на опрост, чиме је, уз изглед, оправдавао надимак “Исус“, којег је добио још као средњошколац.
Као велики књижевник Вук Драшковић је и овим романом показао несумњиви књижевни таленат, али је разговором за муслиманску ТВ, показао и још једном потврдио да је никакав политичар и лош човек. У тренутку кад се Србија с тугом подсећа на злочиначку агресију НАТО савеза, Вук је морбидним интервјуом оцрнио Србију и Србе да су једини и искључиви кривци за распад Југославије, (коју, ето после “мале паузе од 15 година”, опет жали,) Срби су извршили геноцид у Сребреници и на другим местима у Босни и Хрватској, на којима су били агресори. По Вуку, исти се злочин догодио у Сребреници и Јасеновцу, а пред зградом Скупштине Србије у Београду, требало би изградити спомен дом за муслиманске жртве геноцида у Сребреници, да Србију свакодневно подсећа на то време.
Много је још срамотних глупости изјавио Вук Драшковић. Наравно да нико нормалан не оправдава ни један невини злочин ма где да се догодио и ма ко да га је починио, али у получасовном разговору ни једном једином речи не поменути српске жртве, прогон и убијање Срба из многих градова и села, етноцид и геноцид у Републици Српској Крајини, обнову усташке НДХ, Алијине муџахедине, исте оне који данас другим жртвама раде оно што су научили у рату против Срба, Хашим Тачи и гомиле припадника ткз. Ослободилачке војске Косова, потпуна су непознаница Вука Драшковића. Уместо да осуди злочинце из НАТО пакта, он се хистерично позива на Американце, као једине спасиоце посрнуле српске државе. Да шећер долази на крају побринуо се Данин муж реченицом, “ми смо Срби сви болесни“. Верујем да је ту укључио и себе, па ми је макар мало лакше, иако се не мирим с чињеницом да је тај пропали комунистички секретар и вишеструки политички конвертит, за тему романа узео судбину мога рођака Ђорђа, поготово јер му овај не може да одговори.
Како Вук не пита сам себе, како је његова некада најпопуларнија политичка партија у Србији СПО, нестала с политичке сцене? Како га није срамота причати против државе, која је њему, без обзира на његово политичко конвертитство, омогућила лагодан и угодан живот, у доба Тита био је истакнути комунистички и синдикални кадар, а у доба Милошевића министар спољних послова. Човек који је почетком деведесетих могао да окупи пола Србије, данас не може да има једног посланика у Скупштини Србије. Историја Србије, нажалост, не оскудева трагичним политичким ликовима као што је Вук Драшковић, супруг незаобилазне Данице.
Може Вук да се појави још који пут на муслиманској ТВ, тамо је добродошао, јер ко се од данашњих муслимана сећа Вука Драшковића и претњи о кидању муслиманских прстију код погледа на Проклетије или од Шиптара етнички очишћеном Косову. Вук и морал. Ајте, молим вас. Највећи губитник у новијој историји Србије завршио је разговор с речима да подржава Александра Вучића. Знао сам то и да није рекао, исто онако како је подржавао Тита и Милошевића, и како би увек подржавао ако би му то доносило корист, било кога, Туђмана, Алију или Тачија, свеједно.
Једном је тадашњи председник Врховног суда Туђманове НДХ, Милан Вуковић, рекао да ниједан Хрват у историји није извршио злочин, јер да Хрвати нису од тих који би то урадили, а најмање, још и ратни злочин.
Пре три дана, садашњи председник Врховног суда Туђманове наследнице, Колиндине Хрватске, Иван Турудић, затражио је измену Устава у којем ће писати да се казном строгог затвора до пет година, казне оне особе које кажу да је у Хрватској био грађански рат, а не домовинско-ослободилачки и да је Олуја била злочиначка а не ослободилачка војна операција. Истовремено у Србији, тужиоци за ратне злочине ухапсили су осам Срба, за могуће ратне злочине над Хрватима. После свега, мора нам бити много јасније зашто и дан данас има пуно Срба за које је Тито херој, а Дража злочинац. Зато нам је и још јасније зашто има много (надам се, нас Срба) који се због неких Срба, као што је ВД, стидимо што смо Срби.