[dropcap color=“#“ bgcolor=“#“ sradius=“0″]Т[/dropcap]оком путовања ка Канбери, удаљеној неких 270 км од Сиднеја, сазнао сам да је успутни Лекј Џорџ некаквим подокеанским каналима, спојен са једним језером на Новом Зеланду. Када у Лејк Џорџу има воде, захваљујући деловању принципа спојених судова, језеро на Новом Зеланду пресуши. И обрнуто, када језеро Лејк Џорџ пресуши, оно језеро на Новом Зеланду се напуни водом. Поред тога, када Лејк Џорџ пресуши, у његовом кориту и околини све врви од змија отровница. А кад смо већ код смртоносне гамади, морам признати да је то једина ствар везана за Аустралију, која ме је по мало обеспокојавала још у Србији. Не могу рећи да сам често размишљао о таквим стварима, али је чињеница да код нас нема шта да те поједе или смртоносно уједе, убоде… Посебно не у Београду.

Елени и Дебра – девојке, како их је Соња звала – су баш желеле да видим кенгура. Мене то уопште није превише занимало, што сам им и рекао, знајући да Аустралија врви од кенгура и да ћу их свакако виђати у блиској будућности. Ипак, девојке су и даље веома желеле да ми покажу кенгуре. Међутим, током пута смо наилазили на краве, коње, овце, краве, краве, овце, краве, овце, овце, коње… Нигде кенгура. На крају, пошто је дошло до тога да свако удаљено стадо унапред проглашавају за кенгурско, ја сам кренуо да упадљиво показујем прстом и дерем се ,,кенгури, кенгури“, сваки пут када бих био сигуран да су у питању некакве домаће животиње.

Негде на пола пута, стали смо да се окрепимо у ,,Мекас“, што је аустралијски деминутив за МкДоналдс. Изненадио ме је ред. У Србији и насупрот великом броју познанстава, нисам знао много људи који су посећивали овај глобално славни ланац ресторана. Тамо код нас, Мекас је преживљавао само захваљујући популацији најмлађих, међу којом је некако опстајао као вечити хит. У том смислу, чак сам и међу пријатељима имао оне који су својој деци приређивали рођендане у МкДоналдсу, пренебрегавајући информације о генетски модификованој храни или тзв. ружичасткој слузи, од које су се у овим ресторанима правили хамбургери све док Џејми Оливер баш поменуте тврдње није доказао на суду. Чинили су то јер су и нека друга деца из вртића или раних разреда основне школе, такође прослављала рођендане у МкДоналдсу. У том смислу, нису могли да дозволе да мамини и татини принчеви и принцезе, саклони боже, у нечему буду закинути. ГМО мање више, преживеће деца и то. Ваљда… И да се вратим на тему… У реду у Мекасу, смештеном негде на пола пута од Сиднеја до Канбере, доминирали су одрасли и није било много деце. Дакле, могао сам закључити једино то да је у Аустралији изгледа озбиљан број зрелих људи, сматрао да се у МкДоналдсу продаје храна! Или је ствар у згодној локацији овог ресторана на аутопуту? Хмм… Ја сам ипак остао при свом и наручио само Мккофи, па и то преко воље.

Већ се спремао сумрак, када се у форми Телстра куле, указао први знак да смо већ на одредишту. Каснијих месеци ћу приметити да се она увек види из далека, без обзира из ког правца се пристиже у престоницу. Вероватно су је из тог разлога и градили ту где јесу. Онда се појавило и прво предграђе, а за њим и друго, треће… Нигде зграда, свуда само куће, дворишта и много зеленила – од дрвећа међу којим предњаче еукалиптуси, до којекаквог жбуња, цвећа, пузавица и осталог растиња. Питао сам где су зграде. Све три су се насмејале, а онда ми је Елени одговорила да су у Сивику, у центру града и да их иначе у Канбери нема много. Објаснила ми је да, сем у Сиднеју, Мелбурну и делимично Бризбејну, Аустралијанци у огромном проценту живе у приватним кућама. Хмм… Сасвим необично за престоницу, па још и развијене земље. Чак би се могло рећи и чудно, посматрано из перспективе једног Европљанина.

Када смо се поново зауставили, учинили смо то да бисмо у локалном супермаркету купили основне потрепштине. Приметио сам да су ми брендови углавном непознати. У ствари… Све је изгледало мање-више исто, само што комбинације боја и слова на паковањима, нису одговарале комбинацијама које бих ја успео да препознам. Међутим, нешто је било и различито у односу на Београд, а то је избор. Чим сам видео лубенице, диње и грожђе и то у сред марта (колико год то овде, на јужној хемисфери био тек почетак јесени), одмах сам се проалавио. Истина, нисам навалио да све то одмах купим, понајвише због веома устаљене навике да се воће и поврће купују искључиво на пијаци и никако по продавницама. Поред тога, цене су из моје перспективе биле огромне. Нпр. 5 долара за дињу. Пет долара за дињу??? Пет долара и за кило грожђа? Па то је четристо кинти! Ма пали бре!

Коначно, скоро 48 сати након узлетања са аеродрома у Београду, стигли смо до куће у којој ћемо убудуће живети. Испред нас је дочекао чика Раде који је покосио траву у предњем дворишту, али ипак није хтео да улази када смо га позвали да нам се придружи. Иначе, кућа у коју смо приспели, припада Соњином брату Младену и његовој жени Вики. Њих двоје су се још два месеца раније, са децом преселили у Србију до даљњег. Разлог је лежао у плану да им ту буде база за развој бизниса којим се баве у Европи. И како је кућа током поменута два месеца остала тотално празна, прва ствар која је морала да се обави, састојала се у елементарном проветравању и чишћењу. Мислио сам да ће то потрајати, обзиром да се ради о неких 170 квадрата. Ипак, пошто су се девојке одмах разлетеле, требало им је тек нешто више времена, него мени да унесем ствари где ми је речено и да распакујем своје.

Дочеках и да поседамо и опустимо се. Сместили смо се на веранду у задњем дворишту, управо када је киша почела да пада. Соња и ја смо запалили по једну, Дебра нам се придружила. Отворили смо и једну од две малопре купљене флаше вина и сипали за нас троје. Са своје стране, Елени није ни пушила ни пила алкохол. Она је јела своју омиљену чоколаду, такође управо донесену из продавнице. Поменута чоколада ми је деловала некако вештачки и гадно, али нисам желео да коментаришем. Фокусирао сам се на то да упијам добру енергију, која се у том тренутку ширила око нас. Наиме, за све време од када смо се сусрели са девојама, разговор није престајао ни за тренутак и због тога сам осећао задовољство, обзиром да нисам могао а да не приметим колико су све три жене срећне због поновног сусрета, након две и по године. И кад је већ било тако, могао сам себи дозволити и то да се мало препустим мислима. Нисам имао никаквих посебних закључака, обзиром да је било немогуће тако брзо сумирати велики број утисака. Само сам се осећао по мало чудно, а како и не бих. Седео сам у кући у коју сам малопре ушао први пут у животу, а која ће у будућности представљати моје пребивалиште. Дружио сам се са женама које сам тог дана први пут видео уживо, мада сам унапред знао да су то моје пројектоване будуће пријатељице. И све у свему, сем Соње, све што ме је окруживало је било ново за мене, а ја и даље нисам био сигуран да ли ми се све то ново допада или не…

(Наставак у идућем броју)