[dropcap font=“0″]B[/dropcap]ilo mi je lakše kada smo se konačno ukrcali u avion. Zaokupio sam misli zveranjem po neposrednom okruženju, procenjujući ljude. Možda nema mnogo toga u čemu sam dobar u životu, ali profajling svakako spada u one stvari za koje imam talenta. U sekundi osmotrim čoveka, obavezno mu pogledam u cipele i već znam ponešto o dotičnom, mada nikada ni reč nismo prozborili. Praksa je pokazala da retko grešim… Inače, pored nas je u avionu sedeo neki mladi Rumun iz Temišvara, po imenu Georgi. Išao je u Sidnej kod tetke na 3 meseca, rekao mi je da igra fudbal poluprofesionalno u nekom rumunskom trećeligašu, kao i to da leti iz Beograda jer je bliži Temišvaru nego Bukurešt. Na sebi je nosio plavu trenerku fudbalske reprezentacije Italije, podgrejavši tako moje negativne stereotipe o Rumunima – za koje sam ipak znao da su uglavnom netačni, još od 2004. i one Drakula ture na koju sam prisilno otišao, nagnan od strane tadašnje devojke.

Putovanje je teklo nekako sporo. Proradio mi je škrtičluk i zato nisam hteo da platim ona 2-3 evra, kako bih mogao da gledam filmove na displeju pozicioniranom na vrhu zadnje strane sedišta putnika koji sedi ispred mene. Posle dva sata sam shvatio da sam idiot što nisam dao pare, jer posmatranje kretanja aviona na pomenutom displeju, omogućeno DžiPiEs tehnologijom, definitivno dosadi posle nekog vremena. Ipak, ni onda nisam hteo da dam pare – ovoga puta iz principa, kad već nisam dao odmah. Pred samo sletanje u Dubai gde smo menjali avion, iscrpljen od dosade, shvatio sam da sam idiot zbog toga što nisam dao pare onda kada sam shvatio da sam idiot što nisam odmah dao pare.
Konačno, Dubai! Lokalni međunarodni aerodrom je ogroman, pa je sa piste morao da nas pokupi mini bus koji je putnike razvozio na odgovarajuće delove aerodroma. Mi smo sišli na drugoj stanici i ispostavilo se da smo promašili. Trebalo je sići na trećoj i Sonja – po krvi čistokrvna Srpkinja, a po mentalitetu, boji kose i očiju čistokrvna Švabica – veoma se uzrujala zbog ove omaške. Ipak, ubrzo je naišao novi mini bus i posle još desetak minuta vožnje, obreli smo se baš tamo gde je trebalo da se nađemo. A tamo – Azija! I to ne bilo koja Azija, već kompletna Azija! Istina, susreo sam se ja sa njom i ranije. Npr. u Parizu, za koji sam dobio vizu samo zbog toga što sam master završio na francuskom programu, pa je Vlada Republike Francuske odlučila da sve nas sa grupe, đuture pošalje na kraće studijsko putovanje u Strasbur, Nansi i Pariz. Susreo sam se sa Azijom, mada drugačijom, i u Moskvi. Za razliku od one pariske, koja je uglavnom bila bliskoistočna i mom neukom oku se nije dala razlikovati od pariskog Magreba, moskovska Azija je bila nekako misterioznija, prepoznatljivija u svakom slučaju, više centralna tj. kontinentalna i sibirska. Konačno, ja sam prethodno čak i fizički posetio Aziju, konkretno Tursku. Ipak, to i nije neka Azija jer pored Evropljana, tamo čovek može da vidi uglavnom još samo Turke. Odmah da napomenem – nisam išao u Istanbul. Ali Dubai, deo aerodroma odvojen za interkontinentalne letove… Mada sam bio svestan dimenzija azijskog kontinenta, kao i činjenice da na istom živi preko 3 milijarde ljudi, nikada ranije nisam imao priliku da na jednom mestu sagledam valjda sve etnose koji ga nastanjuju. Pored ostalih, tu je bilo i Bliskog istoka i Indijskog potkontinenta i Centralne Azije i Jugoistočne Azije i Kine i Japana i Malaje! Tu se mogu osetiti puls celog kontinenta, njegova neukrotiva snaga, njegova mladost, vitalnost i užurbanost. Doživeo sam sve ovo u vidu nezaustavljive energetske bujice i tek tada uistinu shvatio koliko je moja Srbijica zaista mala, pa mi je došlo nekako žao.
Posle prvobitnog šoka koji sam preživeo stojećki, krenuli smo u šetnju aerodromom i već sam zaboravio Aziju, jedva čekajući da konačno dobauljam do neke prostorije za pušače. Kada sam konačno uspeo u tom naumu, shvatio sam da Srbijica ipak nije tako mala, pošto se u prostoriji, nakon što smo Sonja i ja ušli, nalazilo samo četvoro Srba. Pored nas dvoje, tu je bio još i Željko, ,,betonjer“ iz Adelaida, kome je društvo pravila jedna fina starija gospođa iz Beograda, koja nam je blaziranim tonom saopštila kako ide kod ćerke u Pert. I svi smo pušili k’o Turci, unapred uplašeni perspektive leta od 11, 12 i 14 sati (kako ko), na kome će nam biti bespogovorno onemogućeno dalje dimljenje. Kasnije su i drugi ušli u tu prostoriju. Jedan maleni, dežmekasti, proćelavi Šveđanin je neprestano pokušavao da započne razgovor sa Sonjom. Očigledno ga ne krasi preterana inteligencija, obzirom da nije reagovao na Sonjine poglede koji bi valjda i mrtvaca naterali da preispita svoje dalje postupke. Ja sam razgovarao sa jednim starijim Škotom. Diskutovali smo o Putinu, Ukrajini i tada predstojećem referendumu u Škotskoj, čiji ishod sam, na njegovo neskriveno nezadovoljstvo, uspeo da pogodim. Kasnije sam u fri šopu – ne znajući da se tehnička roba ne kupuje u Dubaiju – uzeo sebi Samsung Galaksi 3, čiju popravku sam u lokalnom tržnom centru u Kanberi, nakon svega mesec dana, platio skoro koliko i sam telefon. Konačno, došlo je i vreme da se ukrcamo na let za Sidnej.
Leteli smo Erbasovim A 370, najvećim putničkim avionom na svetu, čije dimenzije su me zadivile. I asortiman filmova koje sam mogao besplatno da gledam na displeju ispred mene, bio je impresivan. Kako nisam mogao da spavam, odgledao sam 4 nova naučno fantastična filma, u međuvremenu ipak povremeno proveravajući poziciju aviona. Letim iznad Indije, nikada nisam bio tako daleko od kuće. Sad smo iznad Indijskog okeana, još dalje. Hej, pa ja sam se upravo prvi put našao na južnoj Zemljinoj hemisferi, kuuuuul! Inače, već negde posle drugog odgledanog filma, shvatio sam da je mladi Rumun Georgi, u stvari mnogo pametniji od mene. Iako mi se spavalo, za razlliku od Sonje, nikako nisam uspevao da se namestim i bar malo odremam. Farmerke su me stezale, košulja davila, a fini kašmirski džemper me je kuvao. Eh, da samo nisam za glavu viši i nekih 40 kila teži od Georgija, sad bih mu ponudio svoju finu garderobu i sto evra pride, u zamenu za trenerku fudbalske reprezentacije Italije. Gde se bre na dugačak put kreće u tako uštogljenoj garderobi? Koji sam ja bre Rumun!
Ipak, preživeh i to. Nakon 23 sata putovanja, napokon su se kroz prozore monstruoznog A 370 mogla videti svetla Sidneja. Konačno, Australija – vožnja pogrešnom stranom ulice, bele ajkule, surfing, pecanje u okeanu, smrtonosne zmijurde i ostala gamad, uvrnut akcenat, crvena zemlja, kenguri, koale, baobabi. Ma ne baobabi, oni su u Africi, eukaliptusi! Kako god… Nisam mogao da dočekam da sletimo, a kada se i to deslilo, trebalo je još neko vreme da se proguramo do najbližeg izlaza, iz koga smo ušli direktno u tunel koji je delovao haj tek. Još da prođemo carinu i – Ozilend, hir aj kam! Mada… K’o da je nekog bilo briga za to. Tja…

*Napomena: Vog – na engleskom wog – je australijski, često i pogrdan izraz za stranca tj. doseljenika u Australiju

(Nastavak u idućem broju)