[dropcap font=“0″]Б[/dropcap]ило ми је лакше када смо се коначно укрцали у авион. Заокупио сам мисли зверањем по непосредном окружењу, процењујући људе. Можда нема много тога у чему сам добар у животу, али профајлинг свакако спада у оне ствари за које имам талента. У секунди осмотрим човека, обавезно му погледам у ципеле и већ знам понешто о дотичном, мада никада ни реч нисмо прозборили. Пракса је показала да ретко грешим… Иначе, поред нас је у авиону седео неки млади Румун из Темишвара, по имену Георги. Ишао је у Сиднеј код тетке на 3 месеца, рекао ми је да игра фудбал полупрофесионално у неком румунском трећелигашу, као и то да лети из Београда јер је ближи Темишвару него Букурешт. На себи је носио плаву тренерку фудбалске репрезентације Италије, подгрејавши тако моје негативне стереотипе о Румунима – за које сам ипак знао да су углавном нетачни, још од 2004. и оне Дракула туре на коју сам присилно отишао, нагнан од стране тадашње девојке.

Путовање је текло некако споро. Прорадио ми је шкртичлук и зато нисам хтео да платим она 2-3 евра, како бих могао да гледам филмове на дисплеју позиционираном на врху задње стране седишта путника који седи испред мене. После два сата сам схватио да сам идиот што нисам дао паре, јер посматрање кретања авиона на поменутом дисплеју, омогућено ЏиПиЕс технологијом, дефинитивно досади после неког времена. Ипак, ни онда нисам хтео да дам паре – овога пута из принципа, кад већ нисам дао одмах. Пред само слетање у Дубаи где смо мењали авион, исцрпљен од досаде, схватио сам да сам идиот због тога што нисам дао паре онда када сам схватио да сам идиот што нисам одмах дао паре.
Коначно, Дубаи! Локални међународни аеродром је огроман, па је са писте морао да нас покупи мини бус који је путнике развозио на одговарајуће делове аеродрома. Ми смо сишли на другој станици и испоставило се да смо промашили. Требало је сићи на трећој и Соња – по крви чистокрвна Српкиња, а по менталитету, боји косе и очију чистокрвна Швабица – веома се узрујала због ове омашке. Ипак, убрзо је наишао нови мини бус и после још десетак минута вожње, обрели смо се баш тамо где је требало да се нађемо. А тамо – Азија! И то не било која Азија, већ комплетна Азија! Истина, сусрео сам се ја са њом и раније. Нпр. у Паризу, за који сам добио визу само због тога што сам мастер завршио на француском програму, па је Влада Републике Француске одлучила да све нас са групе, ђутуре пошаље на краће студијско путовање у Страсбур, Нанси и Париз. Сусрео сам се са Азијом, мада другачијом, и у Москви. За разлику од оне париске, која је углавном била блискоисточна и мом неуком оку се није дала разликовати од париског Магреба, московска Азија је била некако мистериознија, препознатљивија у сваком случају, више централна тј. континентална и сибирска. Коначно, ја сам претходно чак и физички посетио Азију, конкретно Турску. Ипак, то и није нека Азија јер поред Европљана, тамо човек може да види углавном још само Турке. Одмах да напоменем – нисам ишао у Истанбул. Али Дубаи, део аеродрома одвојен за интерконтиненталне летове… Мада сам био свестан димензија азијског континента, као и чињенице да на истом живи преко 3 милијарде људи, никада раније нисам имао прилику да на једном месту сагледам ваљда све етносе који га настањују. Поред осталих, ту је било и Блиског истока и Индијског потконтинента и Централне Азије и Југоисточне Азије и Кине и Јапана и Малаје! Ту се могу осетити пулс целог континента, његова неукротива снага, његова младост, виталност и ужурбаност. Доживео сам све ово у виду незаустављиве енергетске бујице и тек тада уистину схватио колико је моја Србијица заиста мала, па ми је дошло некако жао.
После првобитног шока који сам преживео стојећки, кренули смо у шетњу аеродромом и већ сам заборавио Азију, једва чекајући да коначно добауљам до неке просторије за пушаче. Када сам коначно успео у том науму, схватио сам да Србијица ипак није тако мала, пошто се у просторији, након што смо Соња и ја ушли, налазило само четворо Срба. Поред нас двоје, ту је био још и Жељко, ,,бетоњер“ из Аделаида, коме је друштво правила једна фина старија госпођа из Београда, која нам је блазираним тоном саопштила како иде код ћерке у Перт. И сви смо пушили к’о Турци, унапред уплашени перспективе лета од 11, 12 и 14 сати (како ко), на коме ће нам бити беспоговорно онемогућено даље димљење. Касније су и други ушли у ту просторију. Један малени, дежмекасти, проћелави Швеђанин је непрестано покушавао да започне разговор са Соњом. Очигледно га не краси претерана интелигенција, обзиром да није реаговао на Соњине погледе који би ваљда и мртваца натерали да преиспита своје даље поступке. Ја сам разговарао са једним старијим Шкотом. Дискутовали смо о Путину, Украјини и тада предстојећем референдуму у Шкотској, чији исход сам, на његово нескривено незадовољство, успео да погодим. Касније сам у фри шопу – не знајући да се техничка роба не купује у Дубаију – узео себи Самсунг Галакси 3, чију поправку сам у локалном тржном центру у Канбери, након свега месец дана, платио скоро колико и сам телефон. Коначно, дошло је и време да се укрцамо на лет за Сиднеј.
Летели смо Ербасовим А 370, највећим путничким авионом на свету, чије димензије су ме задивиле. И асортиман филмова које сам могао бесплатно да гледам на дисплеју испред мене, био је импресиван. Како нисам могао да спавам, одгледао сам 4 нова научно фантастична филма, у међувремену ипак повремено проверавајући позицију авиона. Летим изнад Индије, никада нисам био тако далеко од куће. Сад смо изнад Индијског океана, још даље. Хеј, па ја сам се управо први пут нашао на јужној Земљиној хемисфери, кууууул! Иначе, већ негде после другог одгледаног филма, схватио сам да је млади Румун Георги, у ствари много паметнији од мене. Иако ми се спавало, за разллику од Соње, никако нисам успевао да се наместим и бар мало одремам. Фармерке су ме стезале, кошуља давила, а фини кашмирски џемпер ме је кувао. Ех, да само нисам за главу виши и неких 40 кила тежи од Георгија, сад бих му понудио своју фину гардеробу и сто евра приде, у замену за тренерку фудбалске репрезентације Италије. Где се бре на дугачак пут креће у тако уштогљеној гардероби? Који сам ја бре Румун!
Ипак, преживех и то. Након 23 сата путовања, напокон су се кроз прозоре монструозног А 370 могла видети светла Сиднеја. Коначно, Аустралија – вожња погрешном страном улице, беле ајкуле, сурфинг, пецање у океану, смртоносне змијурде и остала гамад, уврнут акценат, црвена земља, кенгури, коале, баобаби. Ма не баобаби, они су у Африци, еукалиптуси! Како год… Нисам могао да дочекам да слетимо, а када се и то деслило, требало је још неко време да се прогурамо до најближег излаза, из кога смо ушли директно у тунел који је деловао хај тек. Још да прођемо царину и – Озиленд, хир ај кам! Мада… К’о да је неког било брига за то. Тја…

*Напомена: Вог – на енглеском wog – је аустралијски, често и погрдан израз за странца тј. досељеника у Аустралију

(Наставак у идућем броју)