Навршила се година дана од смрти академског сликара Томислава Перазића. Перазић је једини комплетни сликар радничке класе који се икада појавио међу радницима. Скоро шездесет година је живео у Зеници и радио у жељезари као уметник. Радио је графике, аквареле, портрете, мозаике и мурале. Имао је око сто седамдесет колективних и око стотину самосталних изложби у земљи и иностранству. Његове слике су доспеле на све континенте и удаљене државе укључујући и Јапан
Академски сликар Томислав Перазић рођен је у Бару 1934. године. У Љубљани је завршио академију ликовних уметности 1961. када је почео да ради у зеничкој жељезари као сликар радничке класе. Његов циклус под називом „Људи и ватре“ трајао је од почетка његовог уметничког рада до последњих дана његовог живота, близу шездесет година. Остао је, као човек и уметник, у најлепшем сећању родбине и пријатеља који су избегли из Зенице и данас живе у Аустралији али и оних који су остали да живе на својим огњиштима.
Томислављев брат Бато Перазић, који живи у Сиднеју и који је и сам студирао на ликовној академији, нам је рекао: „Његова дела могу се поделити у неколико квалитетних поглавља која су међусобно повезана тако да се тешко може назрети граница у њиховом заједништву.
ГРАФИКА
Његова прва и најважнија графика (ливац који седи и држи жарач за течни челик) представља спектакуларан почетак његовог дела по коме се осећа ватрена, енергична, истрајна снага радника који је на најтежим задацима и који ће му показати пут ка неисцрпном стварању, у уздизању те радничке класе која је темељ цивилизације. Уносећи се у њихову душу, он осећа њихову снагу, њихову вољу, њихов понос у побеђивању ватрене стихије чију ватрену течност претвара у најтврђи челик. Његова графика представља његов први део приказивања тих легендарних хероја који иначе живе у анонимности, за које херојство у том стваралаштву највише познаје овај уметник који је овековечио њихов положај и у безброј изложби представљао публици њихов најтежи могући део у том делу стваралаштва.
АКВАРЕЛИ
Наставак његовог стваралачког опуса у другом делу исте скоро 60 посто годишње теме ‘Људи и ватре’ представљају акварели.
Ти акварели су по његовом мишљењу производ психолошких момената радника који усмерава течни челик на јако високим температурама и који пред собом види које-какве призоре којима придаје неку природност као да се тај ливац моментално пред неким призором којег гледа кроз измаглицу и који себи преставља илузију олакшања и тако врхунској истрајности, издржавајући све максималне напоре. Аутор осећа ту магловиту симфонију боја које се преливају једна у другу дајући форму која ливцу у моментима критичности омогућава да надчовечанском снагом савлада напор дајући му исход у облику Пучинијеве опере пресвучене јаким бојама. Само на тај начин имагинацијом чињеница претвара најтеже елементе у прегршт префињених боја, да би себи олакшао рад и представио га да је веома лак, што би Шекспир рекао: ‘И као алхемичар сјајем ока свог претвара бусењасту земљу у блиставо злато’.
Осим ових графичких решења и акварела на исту тему аутор је радио са врхунским ефектима мозаике, колаже, аквареле и веома сјајна дела портрета и осталих елемената везаних за ликовну уметност бирајући при том све врсте материјала. У свим тим врстама уметности сведоче његове награде.
Како се почела гасити активност жељезаре и радници почели губити посао тако је и аутор легендарних ‘Људи и ватре’ почео да бледи и помало да губи машту у коју је почела да улази измаглица док је та измаглица најзад постала тако густа да се у њој изгубио ‘отац легенде Људи и ватре’.
Ипак за кратко време док је почела магла да се разилази остао је његов ехо у легендама ‘Људи и ватре’ чији звуци одјекују на безброј зидова широм планете показујући с времена на време његову присутност.
‘Онај који не обмањује време
У ком је живео
Оставља траг на земљи’
Лорка
…И таква изванредна блискост оваква два карактера људи и њиховог рентгенског представника неће се појавити ни у далекој будућности…“ – завршио је наш саговорник.
Од Миленка Шећеровића, сликара из Зенице, стигао је имејл у коме је наведено да заједно са својим пријатељем сликаром Хилсоном подиже уметнички споменик Томиславу Перазићу од индијског црвенкастог мермера. Миленко је казао да је од Томислава као професора много научио и постигао у сликарству и да га као пријатељ никада неће заборавити.
Разговарао: Никола Јовић