НЕШТО САСВИМ ЛИЧНО:

Уместо извештаја са концерта Рибље Чорбе, одржаног 22. Маја у распродатој сали Hi-Fi, у срцу Мелбурна, пред близу 650 посетилаца

Пише: Дејан Вељовић

 …И затим, ”Два динара друже”. Шта рећи? Изађу ’Два Динара’ из моде, не боли нас више, јер нас је живот на крају света отупео, па нас опет раздире, јер имамо снаге да опет постанемо рањиви. И, то је то. То смо ми. И џаба сви Спрингстини, Ролингстонси, Елтон Џонови и Боб Дилани. Свака њима част, али, то је тамо Пит и то је Америка, а ово овде, у нама, иако смо већ деценијама далеко, ово у нама је Балкан, овде царују лажна херојства, промашене љубави, ситне рачунџије, бука, бес и илузије.
“БИЛО ЈЕ У МЕНИ НЕШТО ОД ЧОВЕКА”

Из песме у песму, иако са пуне 62 године, Бора је изгледао све млађи и млађи – у души а и у покретима. Поскакивање у ритму познатих акорда. Како му то успева, деценијама? Једноставно, нема лажи, нема преваре, како лепо рече мој велики пријатељ, и још бољи човек, Милош сликар, он је ’песник, човек који живи тај свој живот и своје песме’, човек који ће нам, уз, некад чашицу, а сада уз кафу у неком вероватно још увек задимљеном бирцузу крај Каленић пијаце, причати свој живот и живот својих комшија, неких нових Сурових Талета и нових, кобних, мистериозних и заводљивих лутки на насловних страна које немају шта да изгубе – и о свему што његово оштро, чачанско-београдско, мангупски проницљиво око примети око себе. И при томе, неће штедети никог. А најмање себе:
”Крајем седамдесетих двадесетог века,
било је у мени нешто од човека”,
певао је Бора следећу песму у Мелбурну. ”Последњу Песму о Теби”.

Ко још од нас има храбрости да тако пљуне по себи, пред свима, не хајући? Можда ми – стерилно ушушкани у нашим кућама, становима, инвестицијама, одлично плаћеним пословима? Тешко, на жалост. Зато морамо да пунимо батерије, да као Бекетови јунаци у Годоу ’некако добијемо осећај да смо поново живи’, морамо да слушамо Бору који, брате једноставно каже да ’живи због других и да му је свеједно’, јер, после ње потоп, ’ништа није вредно’. Ако то нисмо никад осетили, да ли је све ово имало смисла? И ова Борина песма је љубав. Љубав је и кад жалимо што више немамо љубави. Значи да смо ипак од ’бараба сачували идеју’, да још увек знамо шта је љубав, па и ако она одавно већ станује на некој другој, нама непознатој адреси.

”Уморан, болестан и много рањив,
Никакав, очајан, помало сањив…
Трамваји пролазе, воде надолазе,
Док ме не утопе.
…А напољу ништа више, осим топле летње кише …”

…I ако баш морам да признам, уопште ми се и није ишло на концерт Чорбе. ”Шта сад, као, концерт…?” Није то више то. Прошла су та времена, мислим наивно, помало поражен (’никакав, очајан’) а несвестан тога, док се мигољим са неког 17 спрата Мелбурн Централа, из неке административне канцеларије, једне од милион таквих, сиволиких, испразних, и док се спуштам у прохладну, свежу мелбурншку ноћ. Сам, као по обичају. ”У неком листу, у неком office-у, пола ступца, за Перу Зупца”. А и ”стари се, жено”, како би рекао Мики – Мири Карановић на Голом Отоку у ”Оцу на службеном путу”. Концерти, то су неки други, мислим, млађи, пред којима има више ’нијанси сивих’ него за нас; ”Тешко време за маторе, пријатељу мој…”

Расположење које сам понео са собом – приземно, тескоба се размазује мелбурншким тротоарима. Прочитана мисао Кишловског од претходне вечери – дошла ми је као кец на суморну десетку у овом ’далеком селу’ (’Где си у овом глупом хотелу’, Бора изненада у мислима. Нисам ни знао да је то тек почетак, да ће ми се све Чорбине речи, скоро заборављене од неупотребе – опет и изнова враћати сву ноћ, лупајући ме о главу филигранском прецизношћу). Дакле, каже пољски маестро Кишловски, у неком од својих ’мање веселих’ расположења., речи које би мрачни Бора Ђорђевић из 80-тих потписао на невиђено: ”Свет око нас је бедан и мизеран, то је свет у коме не станује истина, једино илузије. Мислим при томе на Пољску, на коју сам осуђен, где сам рођен и где ћу, без икакве сумње провести остатак свог живота”. Пољска, Србија, све му то на исто дође. Мисао не баш прикладна ’за понети’ на концерт где би требало да се радује, пева и игра.

И док незаинтересовано ходам поред JB Hi-Fi-ја и милион нових вијетнамских и Таи ресторана Елизабет Улицом – опет рационализујем празнину која ми стоји у грудима, празнину петка навече у Мелбурну ове траљаве, 2015-те. Као, ето, шта сад још ново могу да чујем од Чорбе? Није то више Ташмајдан 1979, кад први албум Кост у Грлу није ни изашао, а сви смо знали све песме напамет. Није то више оно узбуђење кад се без дозволе капетана искрадете једне мајске ноћи 84-те из сивих војничких касарни Свилајнца, и отпутујете поподневним аутобусом за Београд, само да би одслушали Бору у Пиониру.

ПОМОЗИ МИ ДА ПРЕБРОДИМ ОВУ НОЋ

А онда, мислим мало надмено а у ствари много брате наивно и глупо, примичући се Хи Фи арени у Сванстон улици (где се концерт одржавао прошлог петка, 22 маја) – мало се и одмакло од оних простора и наше музике. Слушао се уживо у овом граду на крају света, у Паласу на обалама Сент Килде, један Крис Кристоферсон, који је за Џенис Џоплин писао ”Ми и Боби Мек Ги”, његова ”Помози ми да пребродим ову ноћ”, песма која је, верујем не само мени него и многима од нас сто пута у Србији а и овде помогла да пребродимо ноћ туге, меланхолије, ноћ промашене љубави, ноћ немоћи да урадимо нешто за себе и за место у коме смо рођени, а које тоне, тамо негде…

Испод стена Хенинг Рока, због којих сам и дошао у ову земљу – слушао се Газда, слушао се у нестварној атмосфери и споју рока и магије вечних, шест милиона година старих стена – Брус Спрингстин и његов ”Дух Тома Јода” за коју би Бора рекао да ’може да вам рикне ваша чука’: (”Мама, где год се неко бори за место под сунцем, за поштен посао и братску руку у невољи, где год неко крвари за слободу – погледај у њихове очи и видећеш мене”).
И шта ћу сад, после свега тога, да слушам опет ”Рокен рол за кућни савет” и ”Назад у велики, прљави град”? Ето, то ми је била мисао док сам слушао увертиру – наступ Галета из Кербера и Дејана Најде из омиљеног Смака. Није то то, поновио сам опет. Како сам само, по ко зна који пут, како би рекао Борин пријатељ Џони, како сам био ’охол и глуп,’ како сам ’далеко од истине’!

“ПРИЧА О ЉУБАВИ ОБИЧНО УГЊАВИ”

Почетак – обичан. “Ја ћу да певам”. Бора се добро држи, време и ’живот до даске’ и на концертним даскама на њему већ деценијама остављају трага, али сада и у виду наочара за неке давно написане стихове којих има у преобиљу у следећој песми, ”Ја ратујем сам”. Публика у распродатој сали је океј, бенд звучи чврсто, као и увек, као и све ове деценије уз Алексића, Џинџера и неуништивог Вицка Милатовића на бубњевима. Све је то Чорба, али, ми смо сад као, овде, далеко од свега тога, опет ћу ја.
А онда, из прикрајка, у сали, високо изнад нас окупљених, Џинџерова гитара у једноставном споју акорда за песму ”Напољу” – док Бора Ђорђевић није преузео мелодију својим још увек звонким гласом:
”…Очи у очи, са својом бедом,
ја правдам себе и мрзим све редом,
прича о љубави, обично угњави…”

И више ништа није исто. Ни у сали, ни у публици која је одатле била ношена песмама до краја двоипосатног концерта, тамо негде око поноћи. Ни у душама више није исто. И све оне моје глупости како смо сад другачији, како су срца празнија што време више отиче – све то пада у воду. Магија музике и стихови човека који је пуним плућима дисао своју слободу, који нам је цео свој живот у лица сручивао какви смо и шта смо и одакле потичемо – са суровог Балкана, са окрутних београдских плочника где нема места за сентименталност и сузе, па чак и кад ништа више осим суза и немате. Сузе због туге, остављености, грубости, неосетљивоти али и лепоте душе, лепоте (Андрићеве) жене ’које више нема’, лепоте земље, лепоте ’великог прљавог града’. Сузе због свега што нас је чинило и што нас још увек чини живим.

ЏАБА СВИ СПРИНГСТИНИ И ДИЛАНИ

И после ”Последње песме о теби” – ”Два динара друже”. Шта рећи? Изађу ’Два Динара’ из моде, не боли нас више, јер нас је живот отупео, па нас опет раздире, јер имамо снаге да опет постанемо рањиви. И, то је то. То смо ми. И џаба сви Спрингстини, Ролингстонси, Елтон Џонови и Боб Дилани. Свака њима част, али, то је тамо Пит и то је Америка, а ово овде, у нама, иако смо већ деценијама далеко, ово у нама је Балкан, овде царују лажна херојства, промашене љубави, ситне рачунџије, бука, бес и илузије.
”Мала нужда један, а велика два,
погледом га сасекох ко мачем,
извините молим, питао сам ја
’колко кошта кад унутра плачем’…

’Кад унутра плачем’; поезија сутерена. Непревазиђена.
…’Седео сам тако сам за нашим столом…’ И рекао би човек – ајд’ сад, завршено је са тим празним столовима, знате оно, само ви за столом у Последњој шанси на Ташу, након поноћи, у задимљеном Полету преко пута Београђанке, или у Грмечу, на неколико стотина метара од Зокијевог Атељеа 212. Ви и, уместо ње, зјапећа празнина. Нема више Полета, нема Грмеча, а нема више ни тих емоција, зар не? Али, има! Има их, подсећа нас Бора, својим постојањем и трајањем. И срећни смо ако опет имамо храбрости да и после свих ових година будемо тужни за празним столовима, у Београду, или овде, у неком италијанском ресторану крај Лајгон улице, или у Олинда кафеу или у Forest Glare башти далеких Маседон ренџерса, где можете умрети од истовремене лепоте око вас и неке дубоке, исконске туге у вама, а да нико и не примети, препуштени сами себи.

И тако вас Бора обори с ногу са Два динара, постанете меланхолични и патетични као овај текст, и онда вас опет ошине суровом реалношћу, да вам снаге након те, како каже, ’плачипи…сте’ песме, речима:
”Али нема плакања, нисмо дошли да плачемо, дошли смо да се зајебавамо”.

Добро, Боре, смисли се, хоћеш ли да нас цимаш целу ноћ, хоћеш ли да плачемо или да се … – то. Све то, у исто време, изгледа да је то циљ овом, како сам рече на концерту ’једином маторцу који је још увек у пубертету’. Давно је руски писац писао о искуствима са робије: ”Широко је људско биће, треба га сузити”.
Требало је и нас негде, изгледа, као и Западњаке, сузити, а не овако, суровост и сузе у исто време, грубијанство и душа вечно уплашене деце. Све те супротности под једним кровом, у словенској души, мало је то претерано. И све се то оличава у овом човеку тотално седе косе, који на сцени бљује ни пет ни шест, него оне старе, мушке мачо – бездушне стихове песме ”Остаћу слободан”: ”Оне хоће да ме вежу, сваког дана све су јаче, обруч око мене стежу, похотљиве удаваче”, да би одмах у следећој песми на сцени у Мелбурну улетео у дерт, потонуо у понор као неки лик оног другог нашег Боре, Станковића, и оголио душу речима, ’Овде су пасивни крајеви, и плачем, плачем ко мало дете. Где си у овом глупом хотелу…’

И тако редом, сви у публици пратили су Чорбу на том “Tour de Force” дижући се и спуштајући се у нове поноре – од бланко тврдњи ’ја сам ти љубавна сиротиња’, до пркосног ’ниси ваљда луда да се стидиш, што си ме прогнала источно од раја’. И онда, при самом крају, без икакве музике, цела сала пева, а шта нам друго остаје? – ”Дајеш да те воле, глумци, режисери” (водоинсталатери, свеједно, живот и нове интерпретације стихова – Бора не би правио питање) – и Лутка са насловне стране није изгубила ни педаљ од своје актуелности.
”Погледај дом свој анђеле”, ”Кад сам био млад.” Песма као и Бора, што је старија, све млађе делује. Баш као и ”Љубав овде више не станује”, коју је фронтмен Рибље чорбе, парадоксално, најавио речима да ’има љубави у Мелбурну’, у огромним количинама. Али, нема парадокса. Од љубави, до суза, пакла, цинизма и назад – то смо ми. Све ђутуре.

И за крај ноћи – ”Добро јутро”. Као и безброј пута на свиркама у Београду и свим знаним и незнаним градовима, oд Зајечара до Пореча. Знате ону, о свитању изнад цркве Светог Марка, ’шта смо могли, ми смо једно другом дали’ и ’полако и сигурно бежиш у тишину, чекају те доле таксисти код ЈАТ-а’. А ту су негде и дроњак, пиће, мезе, размазано лице…

Београд и Србија осамдесетих. Чорба, Бора и његови текстови, оштрији од самог живота, сведочанство једне младости. Али, лепо рече песник, нема плакања. Ваља се још једном вратити у ’велики прљави град’, ваља се још једном нацртати у свитање код цркве Светог Марка, по киши која пљушти напољу. Па нек иде живот. Ваља све то тамо проверити још једном. И ако нас опет све ћапи за срце истом силином, значи да смо још ту, негде, још увек живи, да се држимо и да није овај ’једини маторац још увек у пубертету’ провео узалуд пола века да нам чува ноћ од будних, да нам не да да отупимо и одумремо лагано. Ма колико нас Бора уверавао у супротно – док нас још увек прича о љубави дира а не гњави – дотле љубав овде ипак станује, дотле има наде за нас.

Фото Нино Филиповић –  Nino Photography

[images_grid auto_slide=“no“ auto_duration=“1″ cols=“four“ lightbox=“yes“ source=“media: 6121,6120,6119,6118,6117,6116,6115,6114,6113,6112,6111,6110,6109,6108,6107,6106,6105,6104,6103,6102,6101,6100,6099,6098,6097,6096,6095,6094,6093,6092,6091,6090,6089,6088,6087,6086,6085,6084,6083,6082,6081,6080,6079,6078,6077,6076,6075,6074″]Фото Нино Филиповић[/images_grid]