Пише: Мићо Ступар

Већ одавно на чело Србије долазе екипе које често на сва уста наглашавају своје поштење у раду за спас српског народа. А српски народ гладан и жедан поштених, хвата се на ту удицу и страда.
Није у могућности да процени ко је тај поштени а ко није, ако они то сами за себе не кажу. Изгледа то јако компликовано па човек дигне руке, повуче се у себе и своју депресију, јер види да нестаје и пати све више и више и од тих „поштених“ као што је патио од оних „непоштених“. Упецао се Србин у паукову мрежу и ту ће да се копрца још извесно време док не спозна или умре кад паук приђе да му исиса последње животне сокове.
Поред спољњег непријатеља још нам је опаснији унутрашњи канцер, који је одгајан од стране ослободиоца. Ти очеви, углавном српски сељаци, засели у удобне фотеље и станове, одгајили су своје потомство уз слоган да „моја се деца неће патити, као што смо се патили ја и мој отац“ и да ни по коју цену неће бити сељаци. Они су им усадили у главу погрдну псовку „сељачино једна“ која се односила на сваког ко је иоле подсећао на српског сељака.
Е, ти татини синови су допринели раздору Југославије, а сада, богами, и белој куги и уништењу српског села. Завладали су Србијом јер су одгајани на мржњи према селу, похлепни, властољубиви и прождрљиви. Не знају и неће да знају да је српски сељак одржао српску нацију и да ће са смрћу тог „сељачине“ умрети и српска нација.
Али кога за то брига?
Међутим, нису они криви већ њихови очеви. Нису они ни свесни шта раде и убеђени су у своје „поштење“. Ко год од њих дође на власт, не зна шта је мотика и срп, шта је свиња и јагње. Можда никад није био на селу, сем у посети старом деди на кратко.
И ето, док поштени Вучић трчкара од немила до недрага опседнут уласком у ЕУ, српско село и даље страда све већом брзином, баш од те Уније која своје смеће и отрове немилице гура у српска уста, путем затроване и генетички измењене хране, отимањем плодних ораница за њихове магазине и велико-продаје тих отрова.
Мало, мало па чујемо вест:
У старчком дому умрло осам стараца отованих салмонелом, у школама, једној, другој, трећој… отрована деца итд.
У спрези политичара, министара за пољопривреду, цариника, инспектора, са непоштеним трговцима у трци за лаком зарадом увозе отрове, док српски сељак грца у немаштини, уништава своје производе јер не може да их прода.
Шта рећи, непоштење и злочини најгоре подмукле сорте, којима ништа није свето сем долара, навалили да трују народ. Мали киосци у којима се ти отрови трпају у виршле, кобасице и шницле распоређени су око школа и обданишта.
Да ли сте чули, поред толико зала, те паукове мреже, да је неко одговарао или да је осуђен? Да ли сте чули да је влада расправљала о том проблему уништавања српског народа? Изгледа да тај проблем није вредан пажње. Имамо ми важнија, светски атрактвног посла, око уласка у ЕУ. Ту ћемо ми наћи спас. Кога је брига што тамо у некој основној школи деца повраћају од паразита и отрова. Кога је брига за те старе сељачине?
Ми овамо радимо за светску славу и спас српског народа распродајући земљу странцима који ће нас „спасити сиромаштва“ продајући нам јефтине отрове.