Нова представа позоришта „Пилипенда“, уз снажну антиратну поруку, у суботу је одушевила бројну публику, на премијери у Српском центру Бонириг. Реч је о монодрами „ја, Милутин“, рађеној по мотивима чувене књиге Данка Поповића „Књига о Милутину“ (1985). Монодраму је режирао и изводи Сергеј Кожул.
„ја, Милутин“ је прича о српском сељаку, домаћину, анонимном војнику (отуда и мало почетно слово у наслову монодраме) који се кроз историју борио у разним ратовима. Спољашњи непријатељ се мењао, мењале су се униформе, крајеви у којима су вођене борбе, врсте оружја, али је суштина и трагедија малог човека остала иста. Он је тај који у рату губи око, стоку, породицу, децу, државу, снове – све осим части и вере у Бога. Тај мали, али разуман шумадијски домаћин, боље него било који краљ или политичар, разуме да се држава не гради на костима своје деце, нити народ који жртвује „неожењене“ може да очекује срећну будућност.
Тешка прича, набијена емоцијама, универзалност теме и минимална сценографија, у монодрами као најзахтевнијем позоришном жанру, у први план су ставили маестралну Кожулову глуму и искрену, проживљену емоцију. Кроз лик главног јунака, Сергеј Кожул на сцену заправо изводи мноштво ликова, вешто прелазећи из једног у други; пред очима публике ређају се српске мајке, супруге, комшије, незрели младићи, деца у снеговима Албаније, живи лешеви у туђим подераним шињелима, мртви синови и „прекинути“ очеви.
Идеју о музичком интермецу који је Кожул одлично употребио у својој ауторској, а сада већ култној, представи „Задња станица 1 и 2“, у „Милутину“ је подигнута на један виши ниво. Наиме, музички бенд „Боза Лимунада“ активни је „глумац“ у представи. Паралела са античким хором из грчких трагедија сасвим је оправдана и пожељна. Пажљиво изабране музичке нумере и музичари који, по потреби, преузимају различите улоге на сцени, заправо представљају народ и подсећају да субина сваког малог сељака/војника који у рату гази преко Кајмакчалана а у миру оре као да никад из своје њиве није макао, далеко превазивали појединца и постаје значајна карика у ланцу националног идентитета и трајања. На сцени се одвијају две паралелне приче: музичари у позадини представљају безбрижан, свакодневни живот који тече са ратовима или без њих. За то време, заједно са Милутином, публика проживљава трагичну приповест о суштини постојања заборавног народа који своју историју увек изнова понавља без да ишта из ње научи.
Публика је из сале изашла задовољна, али и збуњена. На рекламном плакату стоји „монодрама“, а они су управо присуствовали епским сценама које су представиле српску историју од првог светског рата до страдања под комунистима. Није на сцени био један глумац у једном лику, него мноштво ликова који су заједнички пренели врло важну поруку: најгори су они непријатељи који говоре нашим језиком и који жртвују своју децу зарад туђих интереса. Или, како би патријарх Павле рекао, биће нам боље кад ми будемо бољи. Сасвим лако, могао је ове речи на сцени да изговори и Кожулов Милутин.
Нова „Пилипендина“ представа није монодрама, него мултимедијални доживљај у коме публикa активно учествује својом имагинацијом. А резултат је добра стара Аристотелова катарза, прочишћење која нам је, данас можда више него икад, потребно.
Сиднејска публика ће моћи да одгледа представу и 27. маја у Nest Club-у и 10. јуна у Italian Forum-у. У међувремену, „Пилипенда“ се на кратко сели и у Мелбурн како би ову унивезалну антиратну прчу поделила и са нашим сународницима из Викторије.
Др Милена Илишевић
