Четвртог августа 1995. године, оружане снаге Републике Хрватске, уз одобрење и подршку НАТО-а, у садејству са снагама Хрватског већа одбране и Армије БиХ, извшиле су агресију на северну Далмацију, Лику, Кордун и Банију, односно на Српску аутономну област Крајина, у саставу тадашње Републике Српске Крајине. Извршили су агресију упркос чињеницама да је та област била под заштитом УН-а, под називом сектори „Југ“ и „Север“ и да су представници Републике Српске Крајине, само дан пре тога, у Женеви и Београду прихватили предлог Међународне заједнице о мирном решењу сукоба. Након неколико дана неравноправне борбе, јер је против крајишких Срба (око 230 хиљада житеља са око 30 хиљада војника) ангажовано око 200 хиљада војника, сломљен је отпор Српске војске Крајине, након чега народ западне Крајине (њих више од 220 хиљада) креће у повлачење на исток, у правцу Републике Српске и Србије.
Од 2014. године Србија и Република Српска заједнички обележавају годишњице страдања српског народа у Другом светском рату и хрватској војној операцији „Олуја“. Овај дан се у Србији обележава као Дан сећања на страдале и прогнане Србе у оружаној акцији „Олуја“, док се у Хрватској прославља као велики празник, коме неретко присуствују представници међународне заједнице и дипломатског кора чиме фактички учествују у прослави годишњице етничког чишћења.
Тренутно се на листи погинулих и несталих Срба у „Олуји“ води 1852 лица (подаци Документационо-информационог центра „Веритас“) и то 1200 цивила (65%), 641 војник (35%) и 11 милиционера, од којих је највећи број погинулих и несталих са подручја Северне Далмације (595), Баније (547), Лике (454) и Кордуна (163). Материјална штета настала током „Олује“ је несагледива: 13 хиљада уништених објеката, 25 хиљада кућа, 352 трговине, 410 радњи, 78 цркава, 96 музеја, 181 гробље, 920 споменика, више од 50 домова здравља и сви индустријски погони.
О последицама „Олује“ говоре и демографски подаци према којима је у Хрватској, по попису из 1991. године, живело 581.663 Срба (12,2% укупног становништва), док је попис из 2011. године показао да свега 186.633 (4,36%) Срба живи тамо. Ово нам заправо говори да је након грађанског рата и масовног егзодуса српског народа, број Срба у Хрватској пао за две трећине, а они који и даље живе у Хрватској, живе у подручјима која нису била захваћена операцијом „Олуја“. Према Србима који су преостали у Хрватској се и данас често поступа као према бићима нижег реда – ускраћује им се право на језик, културу, економски напредак и оно што нас све највише погађа – право на достојанствен живот.
Данас готово нико у Европи и свету не говори о геноциду над српским народом на тлу нацистичке творевине НДХ у Другом светском рату, а стравична прича о концентрационом логору Јасеновац обавијена је велом ћутања. Никада никога нисмо терали да призна геноцид, већ само да искаже пијетет према српским жртвама и да не слави над гробовима наших сународника. Србија, исто тако, никада неће позивати на нове сукобе, јер жели да се развија у сарадњи са свима у региону, али дужна је да памти и да не ћути. „Олуја“ је један од највећих злочина етничког чишћења у свету после Другог светског рата, за који нико из хрватског војног и политичког врха није одговарао пред Хашким трибуналом. У хашкој оптужници против хрватских генерала – Готовине, Чермака и Маркача, ова акција је окарактерисана као „удружени злочиначки подухват са циљем трајног и присилног протеривања највећег дела Срба са простора бивше Републике Српске Крајине“. Сва тројица су ослобођена.
Иако Хрватска, данас, поседује задовољавајући мањински оквир, у пракси постоје многобројне опструкције у остваривању уставом и законима гарантованих права. Случајеви говора мржње, историјског ревизионизма, дискриминације српског народа, те физичко насиље и оштећење имовине посебно у повратничким срединама, у пракси континуирано доприносе угрожености права на слободно изјашњавање о националној припадности, као једном од основних мањинских начела. И даље постоје бројна отворена питања: неостварена стечена права, економска (не)одрживост, дискриминација при запошљавању, под-заступљеност Срба у телима државне управе, правосуђу, полицији, константне опструкције примене права на службену употребу језика и писма и низ других.
Мир је најважнији за српски народ и зато Србија чини све да не одговара на бројне и честе провокативне поруке из региона. И Србија и Република Српска имају витални интерес да буду део међународне заједнице и никада више не смеју да буду изоловане. Зато ће се одлучно борити против ћутања о српским жртвама и никада више неће дозволити погром над својим народом.
Ивана Исидоровић
Отправник послова у Амбасади Републике Србије у Канбери
