Период прилагођавања је морао да се деси и никад није једноставан, увек по мало или мало више боли
Након доласка у Аустралију 2012. године, за уметницу Александру Костић – Димитријевић, рођену Београђанку, живот је добио другу димензију. Као и свима који су напустили своја родна места, потребно је било пуно одрицања, највише професионалног, али данас ова уметница велику инспирацију добија на обали океана, кога је заволела и коме се потпуно предала и прилагодила. Њена животна промена је утицала и на њена дела, вратила се сликарству а неретко је својим изложбама, такође, давала имена посвећена води којој је окружује, док је лепота жене одувек било њено велико надахнуће. Одатле њене изложбе носе имена „Свето место између океана и неба“, „She is here and She exists“, а које су посетиоци могли да виде.
Александра је студирала Факултет примењених уметности у Београду, и како сама каже, уместо да почне да убира плодове свог дугогодишњег рада на београдској уметничкој сцени, Александра је са супругом и двоје деце одлучила да живот настави у Аустралији.
Након дугогодишњег рада у Србији, одлазите у Аустралију. Колико је та промена утицала на Вашу каријеру и живот уопште?
- Долазак у Аустралију 2012. године директно из Београда у Кернс, тражио је од мене велика одрицања, највише по питању професије уметника. Овде смо дошли због природе посла мог супруга, спаковали смо се веома брзо и стигли сви заједно. Сва су нам врата била отворена и брзо смо стигли у Кернс. У мојој 42. години, одвојена од свега познатог, уместо да почнем да убирам какве – такве плодове свог дугогодишњег рада на београдској уметничкој сцени, ја сам се потпуно анулирала и вратила у позицију „почетника“, али и ресетовала, што сад видим у позитивном смислу. Са једне стране је то за мене био изазов и авантура. Нико ме није познавао у овом градићу, нисам била оптерећена галеристима и ликовним критичарима. Користила сам позицију да стварам без иједног професионалног притиска или галеријског очекивања.
- Има ли места носталгији у животу у Аустралији?
- Када смо дошли овде супруг и ја смо већ били у средњим четрдесетим, природно је да је у том случају и носталгија најснажнија. Друштвене мреже и Скајп су смањили велику удаљеност и учинили је подношљивијом за душу. Нове ствари, као и нов начин живота, нове околности, нова земља, нов град, све што дође као ново, мора на неки начин да те промени. Јако је важно да дозвољаваш себи да се мењаш, али на боље. Ако се мењаш на горе онда то није добро. Период прилагођавања је морао да се деси и никад није једноставан, увек по мало или мало више боли. Али, зар није то природан животни процес, идемо даље докле год видимо прогрес на било ком нивоу. Поред тога, кад смо стигли деца су нам била мала. Ања је имала две, а Антоније четири године. Супруг је убрзо почео да ради, а због природе посла често је одсутан. Настанили смо се на северним плажама Кернса, око 25 километара од града. Избор ове позиције за живот највише ће утицати на моје нове радове. Прве три године нисам возила и то ми је отежавало ситуацију са малом децом, која су се често разбољевала због драстичне промене климе. За то време сам интензивно сликала ноћу, када је све смирено и када сам једино имала времена за рад. Тада је настао скоро цео циклус акрилних слика већег формата „Свето место између океана и неба“. То је уједно и једна од колекција која је приказана на изложби током маја ове године у новоотвореној галерији „Artview“ у Кернсу.
Да ли Вас је природа у Аустралији инспирисала да урадите ову колекцију?
- Цела колекција тих слика је моје интимно, емотивно посматрање пејзажа који ме окружује, као и енергетски доживљај зеленила, океана, неба. Како ја волим да опишем тај осећај: природа ме је изнутра истумбала, испревртала, испрала и испирала у свим смеровима, разбољевала, плашила, тумбала док ме није балансирала да постанем део ње. А онда ме је избацила из те енергетске апаратуре, просто испљунула на чврсто тло. Постала сам храбрија, боља, снажнија, прилагођенија и проткана зеленим таласом љубави према свему што ме окружује.
На Вашим сликама доста је боја, али црвена преовлађује. Које је њено значење за Вас као уметника?
- Моје инсталације са црвеним свиленим концима и нитима су константно присуство мог сећања и омажа мојим прецима, као и стална помисао на речи владике Николаја Велимировића „Шта год ткаш, везуј конце за небо“. Ја се трудим да шта год радим, радим из срца, душом и са захвалношћу, искрено, као и са знањем и праксом коју сам стекла.
Шта имате у плану за наредни период?
- Већ за два месеца, у септембру, имам самосталну изложбу у Таунсвилу и радујем се сусрету са Umbrella Studio Contemporary Arts. Ова изложба је наставак моје самосталне у Сиднеју из 2019. године. У својим радовима се на неексплицитан начин углавном обраћам жени, размишљајући не само о њеном положају у друштву, већ и емотивном јединственошћу. Неко мора да излечи овај свет у будућности а то је у мојим визијама жена.
Чудесни накит
Инспирисана прелепим океаном и проводећи доста времена уз њега, Александра је у својим тренуцима одмора урадила колекцију прелепог накита, коју је назвала „Стела Океанија“
- Често се ужелим да у миру и тишини, у потпуно менталном опуштању опет урадим неку колекцију мог чудесног накита. Обично он буде везан за поетику, коју сам изразила на претходној изложби – каже Александра.
Талентовани наследници
У породици Костић – Димитријевић има још талентованих на мајку. И син Антоније и кћерка Ања поседују таленат за цртање. Ања је ове године добила и награду Young Archi у Кернсу за портрет у конкуренцији својих вршњака од девет до дванаест година. Али да ли ће се бавити уметношћу у будућности зависи од њих – каже Александра.
Сања Мирић – Шакић