НЕМА дана да неки намерник не дође у ову нашу светињу. Некад по двоје-троје верника, а понекад и четири-пет аутобуса поклоника. Моле се светитељу с дубоком вером у срцу, у узвишеној тишини. Само се, на крају молитве, понеком „отме“ да тихо прозбори: „Слава ти и милост Свети Василије“. Великом светитељу указују велико поштовање. Другачије и не може бити.
Овим речима дочекао нас је Неђо Бошковић у Мркоњићима код Требиња, родном месту Светог Василија Острошког. У порти истоимене цркве коју наткриљује старо, импозантно дрво кошћеле Бошковић од 2009. године, свакодневно дочекује вернике, највише православце, али и муслимане и католике. Сви, вели, подједнако верују и свечеву исцелитељску моћ и моћ утехе, и сви су давали прилоге за изградњу храма.
– Родивши се 1610. године, у нашем селу као Стојан Јовановић, у кући чији се остаци виде поред цркве, Василије Острошки је овај комад херцеговачке земље уздигао и учинио светом – прича Бошковић. – У целом хришћанству знају се родне куће свега три свеца. Зато смо и одлучили да поред темеља Чудотворчевог родног огњишта, у његову славу, подигнемо и посветимо му богомољу. Радове смо започели у јуну 1990, темеље освештали годину касније, на светитељев дан – 12. маја, а кров и куполу завршили у октобру 1991. године.
Потом су, прича наш саговорник, дошла тешка, ратна времена. Бранила се, вели, дедовина.
– Верујемо да су нас у минулом рату чували Свети Василије и новосаграђена црква – наставља Бошковић. – У овом последњем рату, за разлику од Другог светског, село није много страдало. У херцеговачким јамама, од усташке руке 1941., живот је окончало 185 Срба. А, у ратном вихору деведесетих чак је и српска застава коју смо 1991. поставили на црквену куполу остала чиста и нетакнута све време. Велика је милост нашег светитеља.
Радови на цркви Светог Василија у Мркоњићима настављени су 1997. године, и како наш саговорник прича, прилозима верника, отада се непрекидно уређује. Сада је метох требињског манастира Светих апостола Петра и Павла, чије монахиње га редовно посећују и одржавају.
– Последњих месеци у цркви су, због фрескосликања, постављене скеле – каже Бошковић. – Дошло је, хвала Богу, време да се и овај посао приведе крају. Вештим рукама игуманије Варваре и попадије Босе, фреске полако „освајају“ унутрашњост цркве. Још само жељно ишчекујемо Завод за заштиту споменика Републике Српске да обави археолошка ископавања.
Место у коме је 11 година, до одласка у оближњи манастир Завалу, стасавао Стојан Јовановић, последње две деценије постало је место ходочашћа. Посебно важно за вернике. Али, као и у свим селима Поповог поља – становници се могу избројити на прсте. У Мркоњићима их је, данас – осам! Један од њих је и Зоран Лазо Дропо, који живи на очевини, прекопута Цркве Светог Василија.
– Сви смо „повратници, избеглице из града, – вели Дропо. – Некад су нас са плодних њива Поповог поља у град „одвукле“ фабрике, али дошло време је да се враћамо. Касно човек схвати да је најбоље на очевини. Да нигде нема бољег живота. Какав плочник, какав булевар! Пре шест и по деценија овде су у 49 кућа живела 362 становника. Све потомци седам братстава Бјелопавлића – Бошковићи, Марковићи, Павловићи, Милутиновићи, Лучићи, Куштров и Дропо. Сад смо где смо. У целом Поповом пољу, од Требиња до Љубиња, има око 200 сеоца, а нема толико становника. Нема ни продавнице, ни школе, ни амбуланте. Али, подизањем наше богомоље родила се вера, родила се нада да са нас осморо, рођених од 1952. до 1962, Мркоњићи неће замрети.
Наду у другачију будућност пробудило је подизање Духовног центра „Свети Василије Острошки“. Његова изградња почела је 11. јуна прошле године, недалеко од цркве у Мркоњићима, на предлог Рада Бошковића, службеника из Требиња.
– Било ми је жао да зграда школе, затворене 1981. године, пропада – прича Раде. – Предложио сам да је преуредимо у парохијски дом и конак. Почели смо без динара, али кад се прочуло народ се одазвао, помагао како је могао. Решили смо да радимо полако, па кад завршимо. Али, приликом недавне посете Требињу председника Александра Вучића, обавештени смо да је Влада Србије за изградњу нашег центра већ уплатила 400.000 евра. Не можете појмити колико нас је то осоколило.
Биће то, радосно говори наш саговорник, велико сабориште, место окупљања српске младежи са свих страна света.
– Велики је то ветар у леђа, да истрајемо, да останемо овде у овим валама Поповог поља – прича Раде не скривајући задовољство. – Због конкурса за идејно решење Центра, радови су обустављени до 23. маја, што је последњи рок за достављање планова и документације. Чим одаберемо најбољи, настављамо. А све што се започне мора се завршити. Због разумевања наших жеља и напора, искрено смо захвални мајци Србији и њеном народу, председнику Александру Вучићу и Влади Србије. Даће Бог и Свети Василије да нам се овде окупљају и чукунунуци…
ЧУДЕСНО УКАЗАЊЕ
НА сеоском гробљу у Мркоњићима, покрај Цркве Светог Николе, народ је подигао 1966. споменик Ани Јовановић, мајци Светог Василија.
– Њено гробно место и стари надгробни споменик, откривени су 1938. године, чудесним указањем – прича Раде Бошковић. – Тада се нашем мештанину Трифку Милутиновићу указао монах који је водио дечачића за руку, одвео Трифка до Аниног гроба и нестао. Мештани су, после ископавања, на том месту пронашли стари споменик који је недвосмислено потврдио да је то гроб свечеве мајке. А, на месту где се Трифку указао монах, 2010. подигли смо спомен-мозаик са ликом Светог Василија.
ХРАМ ПОД КОШЋЕЛОМ ОД ЧЕТИРИ ВЕКА
ЦРКВА Светог Василија Острошког у Мркоњићима никла је тик уз столетну кошћелу, огромне крошње и шупљег стабла обима 202 центиметара.
– По предању, Свети Василије се родио у кући под кошћелом – казује Неђо Бошковић. – Ова нам је била једина у селу, а стара је бар четири века. Под њом смо „кренули“ за темељима куће и нашли их. Кад археолози, једном, обаве ископавања, вероватно ћемо и кућу обновити… А, верујемо да ће и кошћела то дочекати.
(Вечерње новости)
