Наглашавајући тврду херцеговачку нарав израслу на још тврђем херцеговачком камену, г. Слободан Бенђо, водитељ програма најавио је овогодишње завичајно и хуманитарно дружење Херцеговаца и њихових пријатеља из других српских земаља у суботу, 11. новембра 2017. Све присутне у сали Црквене општине цркве Св. Архиђакон Стефан у Kизбороу поздравио је ријечима познатих херцеговачких пјесника. Најприје, како рече, визионарским родољубивим стиховима Алексе Шантића, а потом неизрециво носталгичним ријечима мање познатог пјесника Милана Петровића, чије кости почивају у порти манастира у Либертвилу. Пјевао је Милан и многи Херцеговци о мајци Србији, отаџбини коју одувек и свуда помињаше и у срцима носише, ма где да бејаху или се упутише.
Завичајна окупљања већ су традиционална, а оно што је важно и хуманитарног карактера. Овакви скупови искористе се за прикупљање новчаних средстава за помоћ најугроженијима у отаџбини гдје је, од последица злочиначког бомбардовања српске територије НАТО уранијумском муницијом, све већи број обољелих, нарочито дјеце; затровано тло и природна околина. Радује стога што и овај пут солидарност није изостала.
Неколико година већ траје прикупљање помоћи за обољелу децу, најсиромашније, а у том склопу издвајамо помоћ која се шаље удружењу родитеља и пријатеља дјеце и омладине са посебним потребама„Моја нада” у Невесињу. У тамошњем центру се лијече хендикепирана деца, обољела од аутизма, Дауновог синдрома, церебралне парализе, глувоће, слепоће и других сметњи у развоју. Овај центар основан пре скоро десетак година практично не би мога оопстајати без додатне помоћи са стране. Прије неколико година добили су прикладнији, адаптирани простор одлуком локалних власти. Имати на располагању адекватан простор једна је итекако битна ствар, а веома скупа дијагностичка опрема и терапије, као и широка лепеза нужних лекова потребује сталне изворе финансирања. Најтрагичније у свему је да се може очекивати раст, а не пад броја корисника помоћи. До сада је са хуманитарних вечери херцеговачких Срба помогнуто опстојање овог центра. Помогнуто им је као колективу у цијелини плаћањем заосталих рачуна, тако и засебно износима сваком од корисника установе. Након прошлонедељног дружења организатори су задовољни што ће и ове године моћи помоћи у спасавању дечјих живота, куповини лијекова или дати новац за скупу операцију.
Укупно узевши, прелаши или сијелаши су и ове новембарске вечери исказали солидарност са паћеницима у старом крају. Све заједно од улазница, томболе, добровољних прилога и кад се одбију незаобилазни трошкови организације скупа, у каси је остало $21,049 који ће бити испоручени на поменуте адресе.
Да донаторско вече успије, као и да дружење буде како се и очекује побринуло се друштво мало, али одабрано: за музику и пјесму Лаки Бенд са Чкаљом, Ружицом, Гораном и Ацом. Препознатљив и пљеском награђен био је наступ фолклорне групе Шумадија из Kизбороа. Изостала је ове године гусларска тачка, али је зато бурно поздрављена група која је отпјевала традиционалну херцеговачку гангу.
Било је и томболе, радовања добитника. Међу веселима нашла се и омања група Kинеза, српских пријатеља који су нарочито загризли да на аукцији купе велику икону Светитеља Српске православне цркве Св. Василија Острошког. Господин Слободан Бенђо их је на одушевљење присутних поздравио и разговарао са њима на њиховом матерњем језику. Добровољци, жене Херцеговке припремивши пите и колаче, те марљиве чланице Kола српских сестара, као уиграни тим у кухињи и сали – дали су што је било могуће да још једно весело дружење успије и да се памти. Свима њима организациони одбор се захваљује овим путем уз поздрав – Видимо се догодине!
Удружење Срба Херцеговине у Мелбурну
