Заоставштина из рата о којој се не говори. Двије генерације одрастају без оца. Судбина је у животима Совиља, Плећаша и Кричковића исписала романе којих се не би посрамили ни најбољи писци.
Не тако давно, још почетком деведесетих година у селима општине Грачац, као и у већини других крајева живот је текао пуним плућима. Села пуна људи, дјечији плач, била су точак замајац развоја цијелог овог краја на самој граници Лике и Далмације. Дерингај, Мазин, Брувно и остала села била су пуна живота. Под личким небом сложно су живјели Совиљи, Плећаши, Кричковићи, да би само неколико година касније дошао сулуди рат који је окренуо људе против људи, комшије против комшија, али и исписао такве животне романе каквих се неби постидјели ни најбољи писци.
У Дерингају су тада са поносом истицали везе које њихово село има са Николом Теслом те свим оним што је радио, Совиљи у Кијанима су живјели свој миран живот размишљајући о неком бољем сутра, а један од најпознатијих личких новинара Миле Совиљ је размишљао о новим пројектима. У оближњем Брувну били су поносни на свог земљака Николу Плећаша, прослављеног југословенског кошаркаша који је освојио све што се могло освојити. Његова популарност тада као звијезде некадашње Локомотиве, данашње Цибоне, и репрезентације бивше Југославије у Хрватској је достизала толики ниво да је за многе био „Свети Никола“ да би за само неколико мјесеци захваљујући ратном лудилу које је захватило некадашњу државу доживљавао узвике „убиј Србина“ те након тога и убрзо напустио професионалну кошарку повлачећи се у мирније воде, схвативши да у тим лудим временима његово кошаркашко знање у том моменту није било потребно.
Баш у тим ратним временима на малом Алану међу мртвима налазе се и бројни Совиљи, Плећаши, а све до краја 2014 године не назире се ни судски епилог случаја ратног злочина из села Кијана, неколико дана након завршетка акције „Олуја“. Вијест да је тада у Ријеци ухапшен хрватски војник Рајко Кричковић,под оптужбом да је 6.августа 1995 године у селу Кијани учествовао у масакру 14 најстаријих житеља тог мјеста,као бомба је одјекнула међу Србима из тог краја. Рајко Кричковић је Србин, поријеклом из Кијана. Живио је у Загребу, а као припадник 118 домобранске пуковније Хрватске војске августа 1995 године био је на челу уласка у своје родно село Кијане. Оптужница Жупанијског државног одвјетништва из Ријеке до које је дошло захваљујући сарадњи српских и хрватских правосудних органа терети Кричковића да је особно убио Мару Совиљ (75), њену ћерку Миру и сина Раду.
Миле Совиљ, један од најпознатијих новинара из Лике, са почетка текста, који је избјегао судбину својих рођака, а потом о наведеном случају свједочио и у Хагу о „случају Кијани“ тврди да је Кричковић убио и његовог оца Владу и још неке, али ништа од овог још није доказано пред правосудним органима. Многи избјегли који су нову адресу нашли у Новом Саду, тврде да је исти Кричковић након 1995. године долазио често у Нови Сад гдје је проналазио запослење, а чак је једно вријеме и живио у ванбрачној заједници са супругом комшије Совиља из Кијана који је почетком 1993 године погинуо на Малом Алану.
Након трагичног догађаја на Малом Алану, још једна породица је остала без свог члана, а кћерке Милена и Јелена су остале без оца. Тежак живот у избјеглиштву, неимаштина, али и љубав према свом завичају, доводе Совиље поново у Грачац. Милена Совиљ се ускоро удаје у Брувно те поново креће од нуле стварати живот за себе и своју породицу у личким брдима, далеко од свјетала Новог Сада гдје је одрастала без оца, али близу своје родне куће гдје је направила прве кораке које је, као и већини других, рат уништио.
Трагом ове потресне и необичне приче крећемо пут Брувна у општини Грачац гдје је Милена Совиљ-Плећаш пронашла нови дом. Одмах на скретању за Доњи Лапац наилазимо на девастирану цркву Светог Јована на којој је покренута обнова, али црква је још увијек далеко од фазе када ће моћи служити својој сврси. Без врата и без прозора са девастираном унутрашњости подсјећа на некадашња срећна времана када је овдје све врвило од људи и дјечијег плача. У склопу цркве налази се и православно гробље које је половично покошено. Кривудави пут кроз шумицу води нас у Брувно, село које је некада имало и преко хиљаду становника, а према задњем попису остало их је око 90 и то углавном треће животне доби. Крај асфлта и почетак макадамског пута води нас до засеока Плећаши гдје је Миленино домаћинство. Протеклих година у браку са Николом Плећашем добила је 4 кћерке, али како једна несрећа никад не иде сама, супруг јој умире и Милена остаје сама водити бригу о својој дјеци. На својој кожи осјетила је што значи одрастање без оца, па се труди да својој дјеци осигура све што је у њеној могућности.
У Миленином дворишту нас дочекују три пса која чувају домаћинство, а како и не би кад се свако мало у шуми која се већ спаја са кућама појављују дивље свиње и звијери.
„Добро нам дошли“ срдачно нас дочекује Милена у свом домаћинству и одмах нас води на свој ограђени пашњак гдје нам показује тридесетак крава на испаши.
„Видите, сваки дан их пустим и оне у љетним мјесецима овдје пасу. Сад док је љето не сагоним их у шталу већ су стално овдје на отвореном. Сусјед ми је овдје оставио цистерну па им на тај начин осигуравам воду“ прича нам Милена док ћеркица Јована одлази по телад да би их затворила у шталу прије мрака.
„Имам овдје пар комшија које ми помогну у љетним мјесецима да покупим и покосим сијено пошто не могу све сама. Ове године је била суша па сам нешто сјена морала и купити“ препричава нам Милена тешкоће живота на селу самохране мајке четверо дјеце која се мора самостално изборити да дјеци колико толико осигура бољу будућност.
Двије Миленине кћерке иду у школу, па их свакодневно до Грачаца вози комби. „Ево сад је кренула школа, и стварно пуно тога је потребно. Имала сам једног бика којег сам продала, али вјерујте ми најмање пола новаца је отишло дјеци за школу, говори нам Милена те се жали да дјеца овдје немају друштва за игру. Милени Плећаш је пољопривреда једино занимање и на тај начин оставрује све приходе за себе и своју дјецу, а каже нам како мора покушати купити и нови трактор,пошто јој је стари којег она највише вози дотрајао и више не задовољава потребе.
„Погледајте ову кућу. Толико сам тога већ уложила и још неколико соба морам сређивати, али то ће морати сачекати нека боља времена. Најприје морам купити трактор и још нешто механизације јер од тога живим, ја и моја дјеца, и то ми је приоритер, а кућа и све остало ће морати сачекати, говори нам Милена док нам показује и цјепач за дрва који је купила, а води нас и до балирке за сјено, косе и грабаља са којима обрађује велике површине земље за стоку.
Село Брувно је још једно од села гдје се природа полако сједињује са људима, гдје нестају границе између кућа и дивљине између домаћих и дивљих животиња. Живот у селу одржавају углавном људи треће животне доби, а млађих је све мање. У Брувну се на сваком кораку осјети да живот полако замире, а да су времена са почетка деведсетих када је кренуо пријатељ на пријатеља, ,комшија на комшију, сународник на сународника, заувијек промјенила судбину овог краја.
Милена Совиљ је једна од ријетких код које је љубав за завичајем била јача од свега, те која своју будућност види у врлетима Брувна на самој граници Лике и Далмације. За Брувно је везивала и будућност четверо своје малољетне дјеце, а има и бројне планове за проширење пољопривредне производње, уређења куће, али и за осигуравање љепшег живота својој дјеци којег она као дјете без родитеља није имала.
Док је Милена у Брувну и даље у даноноћној борби за боље сутра за своју дјецу, која игром судине исто као и мајка одрастају без оца, Миле Совиљ је и даље одличан новинар са трајним пребивалиштем у Новом Саду. Већ неколико година уређује и води „Крајишке новине“ које се баве животним причама избјеглица у Војводини, али и повратницима у Хрватску. Покренуо је и многа издања везана за живот и обичаје избјеглица, а једно од њих је и „Крајишки кувар“ са традиционалним јелима Срба из Хрватске. Већину свог рада је посветио ономе у чему је најбољи, а то је новинарство и очување традиције Срба из Хрватске. Недавно је и издао књигу „Мој Грачац“ на којој је дуго радио, а забиљежено је и да су промоције прошле добро запажено. Књига „Мој Грачац“ се састоји од два дијела, први је сјећање на највећу општину у Хрватској и некадашњи котар, а други је посвећен историјату грачачког спорта све до Олује 1995. године.
У Кијанима и селима око Грачаца и даље ништа ново. Живот и у овом крају убрзано нестаје и требаће пуно тога да би се то промјенило. Не тако давне 1991. године у Кијанима су живјела 222 становника, да би их на задњем попису било свега педесетак и то треће животне доби.
Рајко Кричковић, Србин, који је и први оптужен за злочин против својих сународника и комшија из села, је од почетка ове године и даље на судским рочиштима, гдје ће доказивати оно што сматра да је потребно и да се стварно десило у временима која су промјенила хиљаде људских судбина.
На крају ове необичне приче гдје су испреплетене људске судбине ваљда ће се нетко коначно запитати што се то свима догодило тих деведесетих година и што нам је све то требало.
Мирослав Машић
