У недељу . 19. фебруара, у капели Светог владике Николаја у Призрену литургија је била свечана и топла. Појање хора Светог Александра Невског из Београда допирало је до сваког кутка манастирског конака, и ширило се портом.
Светоме путиру на причешће приступили су Иван Крстић, млади Призренац и Данка Селаковић, девојка из Беле Цркве.
Због њих је ту и хор , пристигли су и кумови, родитељи, браћа, сестре, пријатељи… Није мала ствар, венчање једног младог Србина који живи у граду Призрену, у којем се од 1999. године Срби често, како и сами кажу, на прсте пребројавају. У Призрену, данас нема младих Срба, сем ученика и професора у Богословији, свештеника и њихових породица.
Иван рођен у Призрену, одлучио је да баш овде започне брачни живот. Иванова изабраница, заљубљена у традицију, старине и светиње, није помишљала на страх кад је одлучула да се са Иваном венча у Призрену.
Из Светих Архангела, предвођени младенцима, сватови су се упутили у Саборни призренски храм Св. Ђорђа. Улазак са призренске калдрме у црквену порту поздравила су звона на обновљеној светињи. Стари Призренци, жељни радости, окупили се већ у цркви, и нестрпљиво ишчекивали младенце заједно са професорима и ђацима Богословије. Младина мајка Љиљана није крила сузе радоснице.
-Знам да је и овде моје дете у Божјим рукама, и ја плачем од среће, јер радост и срећа моје ћерке су за мене најбитнији. Долазак у Призрен је њен избор и ми то подржавамо ма колико то тешко и незамисливо било у овом времену – поносна је Љиљана.
Радовали су се и свештеници, и отац Слободан парох Призренски, и отац Михајло којима је Иван неколико година уназад био десна рука, помагао им прислуживао на литургијама.
-Свима нам је срце испуњено радошћу и љубављу, јер овај Призрен, који после 17 или 18 година дочекао да се поново један Призренац венча у својој цркви, где је и крштен, да настави путем којим су и многи Призренци пре њега ишли и да то буде почетак и да да Бог да буде још таквих Призренаца који ће, као и Иван, да дођу да живе у овом граду, да се боре за овај град и за опстанак нашег српског народа. – казао је отац Михајло.
Након завршен чина вечања свадбари су се упутили у Душанове Св. Архангеле, где је приређена трпеза љубави у част младенцима.
Душанов народни конак је први пут угостио сватове и младенце, у нади да ће и Иванова и Данкина деца, одрастати у кући Иванових родитеља, крај Бистрице, трчати призренском калдрмом и портом манастирском, да ће се купати у Бистрици и похађати школу у Призрену.
